Smeta mi kako u našem jeziku postoji samo jedna reč za film. U engleskom, na primer, imaš movie i film, te po intuiciji i nameri možeš da skakućeš između tih termina u zavisnosti od količine pretencioznosti koja ti u tom trenutku zaposeda um ili od pretencioznosti koju sam film zrači. Mi nemamo tu privilegiju. Nama su svi filmovi pojmovno i vrednosno jednaki,  ukoliko se opredelimo da ih nominalno oslovimo samo ovom rečju, bez dodatnih epiteta. 

Sa ili bez dodatnih termina za fenomen pokretnih slika, filmove je najbolje gledati na velikim platnima, u buđavim salama, zadimljenim podrumima ili na podovima tuđih dnevnih soba. Bitno je da je uvek prisutan mrak. Jednom mi se jedan dečko poverio kako ide u bioskope sam - samo da plače, ili sa devojkom - samo da je smuva. Postoji neka dirljivost u nužnoj intimnosti mraka u bioskopskim salama: nečujni paralelni dijalozi šakama, ukradeni isečci pogleda, deljenje smeha i uzdaha sa potpunim strancima.

Jednom sam u bioskopu gledala No country for old men, koji ste, naravno, gledali svi, ali meni je tek tu, dok sam tonula duboko u sedište, poenta filma bila jasna. I dok sam razmišljala o tome kako je baš ovo oduvek i bila svrha fantastične sedme umetnosti, na platnu se odvijala tenzična scena sa telefonskim pozivom. Anton Čigur podiže slušalicu, u sali vlada potpuna tišina, ja zaustavljam dah, a neko upravo tada kaže: „Stojane.“ Cela sala naravno fras, ništa od mega tenzične scene, ja razmišljam kako je lik verovatno došao na projekciju samo za ovo. Ali neka je, zar nije to i svrha deljenog iskustva gledanja sadržaja, percipiranja umetnosti, komunikacije između dela i publike i stvaranja novih značenja u tom procesu? Realno je bilo malo krindž, ali su se svi smejali, pa čak i moj ujak dok sam mu prepričavala ovaj događaj.

Dok se platforme za strimovanje kote kao zečevi, čini se da bioskopske sale ostaju ili zanemarene i propale (npr. Zvezda) ili prejadne što se repertoara tiče (npr. Cineplexx). Nije iznenađujuće što ljudi pre biraju da filmove gledaju iz udobnosti svog doma nasuprot u sedištu iza devojke s najlepšom, najbujnijom kovrdžavom kosom na svetu. U gotovo svim sferama života smo usmereni na sebe, sa ličnim komforom kao prvim i osnovnim prioritetom. Zaboravili smo da gledamo zajedno, da slušamo zajedno, da ćutimo zajedno, da hodamo zajedno, a sve ove stvari, suštinski deo našeg društvenog bića, posmatrane su kao niže, kao nešto što pripada samo ljudima koji nemaju dovoljno novca da sebi priušte lični prostor i vreme. Ovo je naravno ta neizostavna spona kapitalizma i individualizma oko koje sada pomalo obigravam, ali razumete poentu. Ako bismo ipak prešli preko sebe, bili malo tolerantni i odlučili da iskustvo gledanja podelimo sa šakom nepoznatih ljudi u nekoj sali, kao što sam rekla, verovatno ne bismo imali gde.

Neophodno je pomenuti da je osumnjičena za ubistvo mnogih beogradskih bioskopa svakako privatizacija. Godine 2007. Agencija za privatizaciju prodaje „Beograd Film“ u čijem se vlasništvu nalazilo 14 bioskopa u Beogradu. Najstariji od njih je bio Kozara nadomak Terazija, koji je 2012. uništen u požaru. Ne ulazeći u pitanje da li je požar bio slučajan ili ne, napomenula bih da je Kozara bila jedan od najpopularnijih bioskopa u kojem su se premijerno puštali filmovi koji bi tek kasnije bili distribuirani po ostatku Beograda. Miloš Paramentić je, rekla bih, najbolje sažeo šta je značio požar koji je progutao ovaj bioskop: “Juče je ‘Kasina’ / ‘Kozara’ izgorela... ali nisu goreli samo njeni zidovi i krov, izgoreo je deo beogradskog nadasve poznatog duha, izgorele su najlepše slike u mraku desetina generacija koje su poštovale filmsku umetnost i jedan od naših, njenih najvećih hramova. Sve te časne i divne stvari izgorele su kao najobičnija koliba u kakvoj pustari, a ne kao kultno mesto u epicentru glavnog grada!”

Slavica, Balkan, Drina, 20. Oktobar, Partizan samo su neki od bioskopa čije su se nesrećne sudbine ogledale u svetlima kladionica ili tacnama kafeterija. Objekti u kojima su neki od ovih bioskopa bili smešteni potpuno su ruinirani. Bioskop Odeon završio je u rukama Željka Mitrovića i... Pa, otprilike znamo šta se tu desilo. U bioskopu Voždovac poslednja projekcija se desila davne i prašnjave 1997. godine, ali je on svoja vrata opet otvorio 2000-ih kako bi bilo snimljeno par scena za kultni film Kad porastem biću kengur. Za razliku od svojih više ili manje nesrećnih sestara, bioskop Zvezda izgleda da je opstao kao jedina uspomena i sećanje na niz bioskopa, propalih i zaboravljenih u talasu privatizacije, i to uz inicijativu mladih ljudi i filmskih entuzijasta koji su ga okupirali, ili bolje rečeno oživeli 2014. godine. Sada je Zvezda dobro poznato mesto koje okuplja uglavnom Letterboxd uživaoce (nije derogativno, kunem se). Zimi su projekcije smeštene u dosta propaloj sali koja miriše na buđ, ali ima svoj šarm, a leti se platno pomera na terasu ušuškanu među zgradama. Ulaz funkcioniše po principu donacija, a inicijativa opstaje samo zbog ljudi koji vide da postojanje Zvezde i te kako ima smisla.

Za svaki od pomenutih bioskopa, ali i za one koje nisam navela, postoji brda priča poput one o bombaškom napadu u bioskopu 20. Oktobar, o tapkarošima oko Jadrana ili o peći na drva u Košutnjaku. Istorije ovih bioskopa portretišu na neki način i istoriju Beograda, govore nam o ljudima i šta su gledali, na koji način se umetnost uvozila ili proizvodila ovde u 20. veku. Ne mogu a da ne primetim kako, između privatizacije i opšteg manjka interesovanja za ove objekte, postoji jedan jak antisocijalistički sentiment uz koji se, ne samo bioskopi, već i mnogi drugi simboli jugoslovenske kulture i istorije namerno potiskuju i brišu. Kroz ovaj proces se vrši negiranje jednog istorijskog perioda i kulturnog nasleđa koje je njegov proizvod. Svakodnevno menjanje pejzaža ovog grada nije ni slučajno ni naivno. U prethodnom periodu bili smo svedoci nasilnog i brutalnog rušenja hotela Jugoslavija, Savskog mosta, prodaje Generalštaba, priče o rušenju Sajma. Koliko smo spremni da žmurimo na urbicid? Da li je Beograd naš lični Tezejev brod i koliko delova još možemo da zamenimo, a da kažemo da je to i dalje isti grad?

Bioskopi kao javna, „treća“ mesta kako bi ih Oldenburg nazvao, neophodna su iz mnogo razloga (da biste imali gde da plačete ili smuvate devojku, na primer). Svakako, ne bih rekla da su svi bioskopi mrtvi, makar ne u Beogradu. Beograd i dalje ima oaze za filmofile (autorka se ograđuje od ovog pojma) poput više barova koji prave redovne projekcije, bioskopa Zvezda, Jugoslovenske Kinoteke i milion „komercijalnih“ bioskopa, ali i više filmskih festivala. Mesto odakle sam ja ima jedan (1) bioskop koji daje jedan ili dva filma nedeljno, uvek je u pitanju blokbaster ili neki novi nebulozni horor, uglavnom po 3 dana. U sali sam neretko bila sama. Stanje je i više nego tužno, ali niko time nije iznenađen kada se u obzir uzme koliki je budžet za kulturu u ovoj zemlji. 

Iako može da se kaže da nešto prestaje da postoji onda kada se za to izgubi interesovanje, verujem da su neslavna sudbina jugoslovenskih bioskopa, ali i položaji bioskopa danas, splet mnogo faktora. Ono što nisam pomenula, a što svakako diktira život bioskopa danas, jeste filmska industrija, ali njen razvoj je priča za sebe. Filmovi privlače publiku, po publici se oblikuju bioskopi, pa nije ni čudo što Cineplexx i Zvezda imaju više različitosti nego sličnosti. Daću sebi slobodu da se vratim na ličnu impresiju, na onaj peckavi i blagi osećaj utrnutosti svaki put kad gledam dobar film u voljenoj mi Zvezdi (a koji je, sad kad razmislim, možda halucinogeno stanje indukovano kontinuiranim udisanjem crne buđi). Iz ličnog iskustva, sve je bolje na većem platnu, sve je bolje kad se podeli sa ljudima, sve je bolje u mraku. Žao mi je što su ovakva mesta svedena na manje-više opskurne niše i što nisu neka velika mejnstrim stvar kojoj se zapravo posvećuje pažnja, ali mi je drago što uprkos svemu i dalje postoje, na neki način zauzimajući oblik simbola subverzije i otpora poretku koji je spreman da zgazi sve zarad profita.