Petak je uveče, što znači puno stvari, ali jednu definitivno: u Studenjaku će biti pijanih grupa ljudi na svakih deset do petnaest metara. Dve ili tri takve grupe nalaze se neposredno iza mene dok sedim u amfiteatru na otvorenom Doma kulture Studentski grad. Na zidu zgrade, čija arhitektura ne prestaje da me fascinira, projektuje se film o kom sam se trudila da ne čujem ništa. Ako nemaš očekivanja, ne možeš da se razočaraš. 

Fiume o morte! počinje portretisanjem Rijeke kroz neposredan narativ – upoznajemo se s njenim mostovima, ulicama, školama, trgovima, i najbitnije, ljudima. Iako u sižeu i recenzijama na koje sam nailazila stoji da je ovo film o italijanskom fašističkom diktatoru, ekscentričnom pesniku i boemu koji je bio dovoljno lud da okupira Rijeku (tada Fiume) i onda na suludi način objavi rat sopstvenoj državi (aka Italiji), ja bih se odvažila i rekla da je ovaj film mnogo više od toga. Žanrovski prevazilazeći ograničenja dokumentarnog filma, Fiume o morte! pre svega govori o sadašnjosti, o ljudima i o procesu pravljenja filma. Na neki meta način, ovo jeste film o filmu. 

O radnji i Danunciju možete čitati, uverena sam, u bilo kom drugom tekstu o ovom filmu. Ja bih se, pre svega, fokusirala upravo na formu. Dakle, šta je ono što čini dobar dokumentarac? Da li je ovo uopšte dokumentarac? Pa, svakako se ne bih trudila da odgovorim na ova pitanja, jer u suštini nije ni važno. Živela post-moderna, živelo post-žanrovsko vreme! Ipak, kako film aktivno koristi arhivske fotografije i snimke (ovaj ćelavi ludak je bio opsednut time da njegova okupacija Rijeke ostane upamćena, pa ih stvarno ima mnogo), rekla bih da ovo, uprkos svoj domišljatosti i kreativnosti, jeste dokumentarni film. 

Govoriti o istorijskim temama sa prevelikom dozom samouverenosti u tačnost podataka je klizav teren. Zato su me uglavnom dokumentarni istorijski filmovi uvek odbijali - činjenica da se nešto postavlja kao apsolutna, jedina i nepobitna istina. Fiume o morte! razlikuje se po tome što od prvih kadrova insistira na ograničenosti narativa. Kroz intervjue sa prolaznicima na ulici uspostavlja se kolektivna uspomena na ovog diktatora, odnosno nedostatak iste. Glumci su zapravo ti isti prolaznici koji u različitim scenama rekreiraju arhivske snimke u savremenom pejzažu ovog hrvatskog grada. Upravo kroz ovu reimaginaciju istoriografske građe dolazimo do, čini se, suštine koja nikada nije eksplicitno rečena, ali je potvrđena kroz rediteljske izbore u ovom filmu: ovo je sve sadašnjost koja interpretira prošlost.

Kroz izmeštanje istorijskih scena iz perioda početka dvadesetog veka u sadašnji trenutak, dolazi se do još jednog efekta. Lik fašiste se banalizuje, ne na način da se njegovi zločini relativizuju, nego na način koji pokazuje apsurd same fašističke ideologije. Postoji par scena koje za cilj imaju da naglase horor fašizma i besmisao umiranja u ovom istorijskom događaju, ali na žalost, o njima neću govoriti. Zbog spoljašnjih uslova u kojima sam ja film gledala (navedeno na početku), one me nisu ni na koji način dotakle. Teško je da razumeš težinu žrtava kad u pozadini ide veliki hit iz 2003. godine „I lomi i moli“. Osim ovih scena koje generalno menjaju dinamiku filma kako bi poentirale, film je dosta šarenolik i zabavan za gledanje, na momente čak vesandersonovski. 

Danuncijeva teatralnost je ismevana - on je jadan i mali u odnosu na ljude koji ga glume, a čije priče imamo prilike da čujemo tokom celog filma. Kroz koketiranje između fjumanskog (dijalekat italijskog) i hrvatskog, na simpatičan način se definiše identitet stanovnika ovog grada u više generacija. Na neki način, ovo jeste jedno kolektivno delo, dekolonizacija i demistifikacija procesa stvaranja filma, stavljanje priče u ruke ljudi. 

Iako bih rekla da je broj dokumentaraca koje sam pogledala u životu ograničen, te za iste nisam ekspert (s oproštenjem), izgleda da Fiume o morte! trasira novi pravac u domaćoj dokumentarnoj filmskoj praksi. Iako i kod nas postoje filmovi koji na dovitljiv način pristupaju dokumentarnom žanru (na primer, jedan od mojih omiljenih – Shutka, Book of Records, 2005.) ovaj film ističe se po svom ciničnom humoru i pristupu za koje mi fali i reči i stručnosti da ga verodostojno predstavim.

Ako vas bilo šta što sam napisala o filmu nije kupilo, uzmite u obzir famozno otkrivanje spomenika posvećenog Danunciju u Trstu. Nema potrebe da se udubljujemo u relevantnost priče o ovom proti-fašisti i da se trudimo da povučemo paralele sa trenutnim evropskim liderima, dovoljno je pogledati pozitivne komentare Đorđe Meloni koji se tiču otkrivanja bronzanog Danuncija kog ona opisuje kao „velikog Italijana koji je obeležio nacionalno istoriju“. Dok je za jedne narodni heroj, za druge je obrisan iz istorije. Uprkos naporima da se njegova priča zabeleži, iz početka filma lako je zaključiti da Riječani zapravo nemaju pojma ko je ovaj čovek, mada im ime zvuči poznato. Dve strane novčića. Iskopavanje istorijskih ličnosti ili pak njihovo namerno zakopavanje radi političkih poena, agende ili ideja nije nam nepoznato, ali je na ovom primeru gotovo komično očigledno. Gledati ovaj film u bioskopu negde na severu Italije bilo bi svakako interesantno iskustvo, u najmanju ruku.

Za kraj, uz sve priče o cenzuri, rasipništvu, (ne)demokratskim procesima, nahuškanosti na sukob i ostalim simptomima fašizma sa kojima smo upoznati, Fiume o morte! jeste blagi podsetnik da totalitarne ideologije mogu da se prepoznaju i pre nego što metastaziraju u otvorenu destrukciju.  Pitam se da li smo dovoljno pametni da to iznova uočimo, i eventualno, naučimo nešto iz toga.

Ukoliko niste gledali film, izvinite što sam vam oduzela ono što sam sebi osigurala: nemogućnost razočarenja. Sada svakako imate očekivanja pa se srazmerno možete i razočarati filmom, ali ja ću se odupreti potrebi da se ogradim i na kraju napišem nešto o manjkavostima ili o sopstvenoj štreberskoj ostrašćenosti. Ako baš moram da kažem to ovako, ovo jeste bila preporuka za gledanje (ili više neka proširena verzija mog komentara na Letterboxd-u). Setite se da utisak nije pokvarilo ni to što je špicu nadjačala pesma „Ti zaplakaćeš na mojoj strani kreveta“. Sa druge strane, to je možda i poboljšalo celokupni utisak. Ko zna.