Ovaj format, možda bolje rečeno objekat mimova koji sve češće viđamo na Instagramu ili Tiktoku, nije ništa novo, kao što pod ovim suncem nema nikad ničeg novog. Sećam se da su fore Oh no, my feminist literature books! *slika knjiga Bel Huks i sličnih autorki kako ispadaju iz ranca* bile popularne još 2020/2021. godine. Povampirena forma ovoga, sa istim implikacijama performativnog feminizma, ali ovaj put sa Labubuom koji mu visi sa cegera, zatrpava moj telefon svakodnevno. Osim toga što ne mogu da mu pobegnem, ono što me je zaintrigiralo kod ovog novooformljenog Gen Z arhetipa jeste samo ime – performativni muškarac (eng. performative male).

Zašto performativni?

Sociolog Erving Gofman u knjizi The Presentations of Self in Everyday Life (1956) koristeći nešto što naziva „dramaturškom analizom“ pokušava da predstavi i objasni različita socijalna ponašanja kao ona smeštena na sceni i u bekstejdžu. Za njega, društvene interakcije su performans gde u različitim situacijama igramo različite uloge, a samo u bekstejdžu (na primer intimnosti našeg doma) oslobođeni smo tih uloga. Ovu pretpostavku Ben Ager dopunjava u svojoj knjizi Oversharing: Presentations of Self in the Internet Age (2011). On kaže kako u doba interneta i društvenih mreža bekstejdž više ne postoji – konstantno dopisivanje, objavljivanje na društvenim mrežama i nadzor čine da prostor „iza scene“ bude i dalje ispred ekrana (i kamere) naših telefona.

Očigledno da ideja o društvenim ulogama kao izvedbi ili performansu nije nimalo nova. Na društvenim mrežama, čini se, uloge se transformišu u brend. Putem prikazivanja sebe na određen način gradimo mrežu značenja koja nas predstavlja. U određenom kontekstu ili kombinaciji, materijalni predmeti kao što su Labubu, ceger, ili šolja mače prenosiće određenu poruku o tome ko smo mi. Ove stvari postaju markeri identiteta i okosnice predstave o sopstvu.

Francuski sociolog Burdije ističe da ukus – šta volimo da jedemo, slušamo, čitamo, nosimo – nije spontan izbor već je oblikovan društvenom pozicijom i klasnim uslovima. Ukus je u ovom smislu društvena distinkcija, odnosno način da se ljudi pozicioniraju i legitimišu svoj status na društvenoj lestvici. Time se kultura potvrđuje kao vrsta kapitala, pored socijalnog i ekonomskog. Kako on tvrdi, karakteristična je sposobnost dodeljivanja estetskog statusa banalnim predmetima.

Sve ove velike reči direkt sa loših aftera i hodnika Filozofskog vide se na praktičnom primeru jedinke koju posmatramo. Kroz način na koji se predstavlja, performativni muškarac uspostavlja svoj status. Ono što je zanimljivo je što ja nikada nisam videla nekog ko se ovako neironično ponaša i predstavlja. Verujem da je postojao neki original dovoljno prisutan u javnom prostoru da bi na osnovu njega nastali svi mimovi, ali posramljivanje ovog tipa ljudi, ako pretpostavimo da uopšte postoje, pre svega je ono što je postalo viralno na internetu.

Razlog za javnu sramotu i ismevanje ovog performativnog muškarca leži upravo u performativnosti. Brendiranje sebe i rastuća svest o isceniranosti onlajn persona navela je na sve veći skepticizam po pitanju autentičnosti. Postavlja se jasno pitanje: da li je ova poruka koju neko šalje o sebi stvarna ili je samo performans zarad ispunjenja nekog interesa (ili povećanja kulturnog/simboličkog kapitala)? Individualizam i kapitalizam hrane fantaziju o autentičnosti u tom smislu pretvarajući performativnost u uvredu.

Zašto muškarac?

Fokus upravo na muškarca može da nam ukaže nešto o savremenom poimanju, konstruisanju i rekonstruisanju maskuliniteta u onlajn prostorima. Posmatran negativno i od muškaraca i od žena, performativni muškarac je i slab i izlažiran.

S jedne (muške) strane, predstavljen je kao jadan i/ili ženstven. Na internetu se često za muškarce koji povlađuju ženama koristi naziv „simp“ u manje-više derogativnom smislu. Termini poput ovog imaju za cilj da posrame muškarce i da iznova ukažu na društvenu ulogu koja se od njih očekuje – oni su publika, ne oni koji izvode (performiraju), a ujedno su i ti kojima treba povlađivati. Ovime se afirmiše odnos moći.

Pored toga, šablon za „performativnog muškarca“ se u velikoj meri poklapa sa unapred stvorenim idejama o tome u čemu bi žene trebalo da uživaju u zapadnom društvu: emocionalna, melodična i blaga muzika poput Clairo, čitanje self-help knjiga i feminističke teorije, nošenje cegera, bisernih ogrlica i prstenja. Čini se kao da arhetip, odnosno ismevanje istog ojačava postojeće rodne uloge i pokazuje gde muškarcima definitivno nije mesto.

Ipak, čini mi se da termin performativni muškarac koriste pretežno žene. On ukazuje na sumnju koje žene gaje ka muškarcima koji se predstavljaju kao zastupnici feminističkih ideja. Postoji rasprostranjena ideja o tome da muškarci ne mogu da zastupaju feministička stanovišta iz iskrenih razloga, već da su ona „mamac“ zarad sticanje poverenja. Postoji strah od onoga što nastupa nakon što se predstava završi. Ova vrsta opreza je racionalna reakcija u sistemu u kom rodne uloge i odnosi moći između njih predstavljaju nezanemarljiv aspekt svakodnevice.

Strah od toga da budu obmanute paralelan je sa strahom muškaraca da budu performativni. Da li je onda ovo način da se kroz sramotu muškarci spreče u prevazilaženju rodnih očekivanja?

Na kraju dana, ovaj mim će da umre i da vaskrsne u drugom obliku kao i svaki pre njega, ali ono što ostaje su ideje i značenja koja možemo da iščitamo iz nečega što se čini kao bezazlena internet glupost. Ako se dovoljno potrudite, svaki mim može da postane mentalni poligon za dublje razumevanje sveta oko nas.