Ipak, hit-singl Odustaćemo nikad nameće se kao centralna tačka ove šture, odvratne i svakako neintelektualne analize, jer u fokus stavlja lik koji se u Fujčinelinoj lirici pojavljuje gotovo kao mitološko biće – našeg omiljenog influensera, kuvara i bivšeg političara, Čedomira Jovanovića.

Sam naslov pesme direktno referiše na frazu koju Čeda uporno reciklira decenijama, a koja ujedno funkcioniše i kao slogan LDP-a. U refrenu mu se pridružuje i njegov verni saputnik Aleksandar Kos – drug, prijatelj, snimatelj, kum, brat i produžetak Čedinog javnog bića. Njih dvojica su, naravno, pesmu čuli. Pesma im se, naravno, svidela. I najavili su, naravno, dolazak na koncert Fujčinela bojsa, još u novembru ove godine. (Duša malograđanska dodaje fusnotu: najava nije odmah ispoštovana, ali je kosmička nepravda ispravljena ove subote, kada su se Čeda i Coa zaista pojavili u KST-u, pred publikom koja je simultano vrištala, snimala storije i pokušavala da racionalizuje šta se tačno događa).

Da bismo shvatili značaj i ironiju ovog događaja, neophodno je uputiti se u širi kontekst grupe Fujčinela bojs. Osim referenci koje su pomenute, Fujčinela ima i specifičan jezik kojim komunicira s publikom. On je duboko zaronjen u ironiju, toliko da prosto više nije ni bitno to da li su ljudskopravaši, patriote ili nešto treće, jer su identitetske odrednice ove vrste svakako svedene na apsurd. To se primećuje kako u njihovom onlajn prezentovanju, tako i u tekstovima pesama koji su haotični, fragmentirani, protkani metaironijom (postironijom?), često nepovezani.

Nasumičnost je lako otpisati kao površnost (nekad vulgarnost), ali u celosti pesme funkcionišu kao simulacija savremenog iskustva, kao osećaj konstantne izloženosti informacijama, kontradikcijama i besmislu. Najradije bih ih uporedila sa fenomenom corecore-a, haotične amaterske multimedijalne forme koja simultano izaziva smeh i nagon za povraćanjem. Postoji šansa da autori zaista nisu imali neku dublju nameru da vrše sociokulturne kritike, nego da je u pitanju formula nasumično + kulturno specifično = smešno, ali čak je i nasumičnost politički kodirana, da ne kažem everything IS that deep.

Nego, ljudi, ČEDA! Čedomir nije samo još jedna usputna dosetka, nego ponavljajući motiv. Osim u gorepomenutoj pesmi, on se pominje i u numerama FALAFELI i DEGENERIK. U prvoj je tu stih Izdao sam rep ko da sam iz LDP-a (Čeda), međutim suština se vidi najviše u drugoj numeri i to kroz “prepucavanje” Noksija radikala i Kene Berija koji se postavlja sa liberalne pozicije (Noksi Severna Koreja, Kene Beri LDP). Sukob kulminira u poslednjoj strofi u kojoj Kene Beri sabira različite liberalne stavove na taj način ih karikirajući:

Beograd nije svet, Beograd je centar sveta
Centralizacija, uzmem šta mi treba
Romantična vremena, kad je bio red za 'leba
Dance 90, ono kad si bio beba
Šta me gledaš, vladavina prava majmune
Čeda Jovanović, kokain, LDP
Ako je do mene, ja sam za promene
Mi smo jači, Fujčinela otvoreno gej
Mi smo ljubitelji svake parade
Homoseks i teško naoružanje
Putinovo žito za Afrikance
Volodimir Zelenski, Bajdenove pare

Ovaj niz funkcioniše kao hiperbolisana sinteza samoproklamovanog liberalizma koji se javlja kao estetski progresivan, moralno samouveren, a politički impotentan. Čeda je simbolička figura i skraćenica za neispunjena petooktobarska obećanja, za večite promene bez promene, za tranziciju koja se nikada nije završila. U poslednjim stihovima fokus se širi na globalni kontekst, ali logika (i agenda) ostaje ista.

U lirici Fujčinela bojsa, Čeda Jovanović je karakter, mim, simbol i prazni označitelj. On je figura kroz koju se ismevaju liberalni mitovi, generacijska razočaranja i ideja da politička doslednost može da preživi u formi brenda. Čeda je istovremeno i uzrok i posledica, čovek koji je postao sopstvena karikatura i to karikatura koja se savršeno uklapa u Fujčinelinu poetiku haosa. On nije tu zato što je bitan, već zato što je prepoznatljiv. A u svetu mimova, to je jedino bitno.

Igranje sa ironijom je zabavno i opasno, što me navodi na razmišljanje o tome kako i zašto su Čeda i Coa počastili nastup ovih eminentnih muzičara. Da li je u pitanju generacijsko nerazumevanje humora ili kalkulisani, možda genijalni PR potez? Možda oba? Bilo kako bilo, njihovo pojavljivanje izazvalo je kolektivnu konfuziju i ekstazu šire javnosti (barem na mom Instagramu) i postalo dokaz da je sve moguće, pa čak i da se politički relikti devedesetih pojave u KST-u kao deo šale koju možda ne razumeju do kraja.

Ceo ovaj tekst i nema baš puno smisla, s obzirom na to da verujem da je svaki pokušaj analize i interpretacije lirike Fujčinela bojsa osuđen na propast. Kao i mimovi, njihovi tekstovi su dobri jer moraš da poznaješ njihov jezik, kulturni kontekst i humor, a objašnjavanje bi to ubilo. Zato sve potencijalne pravce razumevanja i tumačenja rada ovog boj-benda ostavljam vama, uz napomenu da ste, ako čitate ovo, već saučesnici u ubijanju magije Fujčinela bojsa.

*Prva verzija ovog teksta nastala je pred nastup Fujčinele u KST-u u novembru i bila je objavljena anonimno u blokadnom listu Filozofskog fakulteta, da ne ispadne da plagiram samu sebe.