Britanci imaju izraz koji glasi craze, u prevodu pomama, zaluđenost iliti u slengu odlepljivanje. Tako se u svakoj deceniji u Britanskoj pop kulturi pojavi nešto što stvori lokalnu ali i globalnu pomamu. Jedna od glavnih inspiracija za većinu britansko-irskih grupa poslednje dve decenije je pop rok zvuk koji je dominirao celom dekadom devedesetih a to je vrlo dobro znan Britpop!

Šta je toliko inspirativno oko celog ovog pokreta često je dilema, da li su to melodije i tekstovi koji kod slušalaca imaju uglavnom efekat optimizma i radosti ili je to estetika i odevanje koji su prva asocijacija na mnoge tadašnje bendove?

Budimo iskreni, oduvek su postojali ljudi kojima Britpop ne predstavlja apsolutno ništa, koji štaviše kritički gledaju na ceo pokret, smatraju da je bio dominantno muški i da se stvarala nekakva “Laddism” kultura koja se odnosi na muškarce čiji su glavni interesi gledanje fudbalskih utakmica, opijanje, pevanje navijačkih i ponekih popularnih Britpop pesama kao i krajnje primitivan i mizogin pristup pripadnicama ženskog pola u izlazcima, i generalno u životu. Baš zbog takvih lads-a je stvorena hit pesma Laddykillers drimpop/britpop grupe Lush koju možete i danas često čuti na radio stanicama. Pored kul melodije i zaraznog refrena Lush su istovremeno napravili i pop hit sa jasnim porukama:

“I’m as human as the next girl
 I like a bit of flattery
 but I don’t need your practiced lines
 your school of charm mentality”.

Britpop je pojam u muzici za koji se ne zna tačan momenat kada i šta ga je započelo. Čućete stotine različitih verzija o njegovom začetku.

Neko će reći da je sve krenulo sa debi albumom benda Suede, neko da je sa The Stone Roses, ali britpop je na kraju dana samo jedan običan novinarski termin smišljen od strane reportera muzičkog magazina Select 1993. godine, koji se odnosi na najpopularnije grupe u zemlji u tom momentu. Dakle, to nije žanr i može se odnositi na više bendova različitih zvukova.

Velika četvorka britpopa koja je stvarala svoje debi albume i najuspešnije radove između '92. i '97. godine (takozvane zlatne ere) je zaista puna razlika, međusobno ne liče ni po zvuku, ni po stilu. Retro-moderan Pulp sa vintidž odevanjem i šaljivim pogledima na društvene teme i ljubavne veze, Suede sa melanholičnim, često poetičnim tekstovima o izgubljenosti i pronalaženju adolescenata propraćeno neverovatno dobrim rifovima Bernarda Batlera (Bernard Butler) i androginom pojavom pevača Breta Andersona (Brett Anderson), Blur koji svakim sledećim albumom iznenađuje i evoluira kao bend i Oasis koji je u svoje očigledno idealizovanje klasik roka iz 60-ih uneo besnu pankersku energiju i stav.

Sve to je delovalo zanimljivo i raznoliko, ali muzički entuzijasti se pitaju ponekad da li je previše medijskog forsiranja pomenute četvorke dovelo do toga da desetine drugih bendova iz scene postanu izgubljeni dragulji? Mišljenja sam da jeste!

Naravno da je bilo magazina i radio stanica koji su se trudili otkriti ljudima i nešto izvan najzvučnijih imena pop rok scene tada, ali ne može se a ne primetiti da desetine bendova tek naknadno biva primećeno i da je bilo nemoguće na momente boriti se sa velikanima.

Uvek mi je bio simpatičan stih grupe Supergrass iz pesme Alright koji na neki način gledam i kao stav:

"are we like you?
 I can’t be sure
 of the scene, as she turns
 we are strange, in our worlds"

Supergrass jeste bio popularan devedesetih, ali paralelno sa Britpopom se stvarao i pokret poznat kao šugejz i njegov bratski podžanr drimpop. Šugejz se danas masivno sluša ali devedesetih, kada se činilo da je na stepenik, dva do vrha, top lista i trona u sceni, eksplozija Britpopa se dešava i u prodaji ploča, popularnosti i modi. Sve je Britpop, sve je Cool Britannia (inače proto-britpop termin).

Šugejz je delovao bučno, nerazumno ili avangardno mnogima u trenutku kada su pioniri tog žanra stvarali tu vrstu muzike, a tako se i danas smatra kod dela ljudi, mada u mnogo manjoj meri, jer su danas albumi bendova Slowdive i My Bloody Valentine neizostavan deo „najveći albumi ikada” liste i imaju milione strimova širom platformi, a prodaja ploča i reizdanja im nije nimalo mala. Šugejz je takođe bio i početni zvuk grupa koje su kasnije postale popularna Britpop imena. Pola pesama na prvom albumu Blura su dosta ličile na šugejz-drimpop, The Verve su počeli kao isključivo šugejz bend a ima i primera poput bendova Ride i Lush koji su bučne i eterične zvukove vremenom ostavili po strani, uplovili u pop, ali dokazali da im promena zvuka neće drastično promeniti kvalitet.

Mora se odati priznanje nekim britanskim izdavačkim kućama za hrabrost koju su imali kao i optimizam povodom uspeha bendova čije su radove izdavali.

Krajem sedamdesetih, tek stvoren, manji lejbl iz Mančestera, Factory Records sigurno nije znao kada je izdavao debi album grupe Joy Division da će Unknown Pleasures kasnije postati prekretnica za pank zvuk i na neki način početak gotik roka i post panka koji će obeležiti prvu polovinu osamdesetih. Znali su da izdaju zanimljiv bend ali ne i gejm-čejndžer.

Komična je pomalo priča o, danas kultnom, Loveless albumu My Bloody Valentine-a jer je, navodno, produkcija albuma toliko dugo trajala i nenormalno mnogo koštala lejbl Creation koji je bio na ivici gašenja i šefu Alanu Megiju (Alan McGee) skratila sigurno par godina života zbog silnih sekiracija.

Sve se izgleda isplatilo na kraju, Kevin Šilds (Kevin Shields) iz „valentajna” se danas smatra gitarskim genijem i inovatorom, Loveless je kultni klasik, a Megi u svom katalogu bendova koje je izdao ima čime da se pohvali.

Isti čovek, šef Creation-a, Alan Megi je u klubu u Glazgovu, početkom devedesetih, zapazio momke koji su krenuli svirati svoj set od ne više od četiri autorske pesme. Učinili su mu se zanimljvim, prišao im je posle svirke u bekstejdžu u toku čarke i samo rekao „Momci, javite mi se ako ste zainteresovani ući u studio da snimimo nešto”. Tada nepoznat Oasis je prihvatio ponudu, i pesme koje je Noel Galager (Noel Gallagher) pisao u pauzama između poslova kao mladić za godinu, dve praktično postaju himne nacije.

Često zna biti preuveličana priča o bendovima koji su „britanski odgovor" američkim i obrnuto. Sasvim je normalno da će bendovi sa jednog kraja planete osećati kompetitivnost prema bendovima sa drugog kraja ali su mnogi za pronalazak svog zvuka i uspeh često zahvalni onima i koji im nisu zemljaci.

Oasis su pored primarno britanskih uticaja bili inspirisani i solidnim brojem američkih autora poput Nil Janga (Neil Young). Blur je na svom zvanično najprodavanijem istoimenom albumu iz '97. godine, gde je i čuvena Wooo Hooo iliti Song.2 hteo da napravi nešto nalik tada relativno uspešnom američkom indi rok bendu Pavement, čijim je inovativnim indi melodijama i detinjastim, neozbiljnim tekstovima frontmen Albarn bio fasciniran.

Možda je najzanimljivija priča o međusobnim muzičkim uticajima britanije i amerike ta da je Kurt Kobejn (Kurt Cobain), frontmen Nirvane, bio veliki fan škotskog i engleskog pauer (power) i indi popa s kraja osamdesetih. Toliko je bio oduševljen takvom vrstom muzike da je na "MTV Unplugged" nastupu odsvirao jednu pesmu benda The Vaselines, a na albumima i EP-jevima obradio pesme Molly’s Lips i Son of a Gun istog benda. Ko je pratio Kobejnovu muzičku biografiju zna da je i za škotki pauer pop bend Teenage Fanclub izjavio da su mu omiljeni bend na svetu i da ih je odabrao da mu budu predgrupa na turneji Nirvane u Britaniji.

Novinari muzičkih magazina su znali tačno proceniti životni vek nekog pokreta. Tako su, kada se bližio kraj milenijuma, i pošto je zlatna era '93-'97. prošla, veći bendovi britpopa polako opadali u kvalitetu. Odsvirali su neprestane višegodišnje turneje i činilo se da su u manjku inspiracije ili jednostavno umorni. To je omogućilo raznim bendovima koji su bili u senci da izađu na svetlo.

Stereophonics iz Velsa, Irci Snow Patrol, Ash i Englezi Shed Seven i Elbow polako grade svoje ime i postaju bendovi takozvane post-britpop scene. Pred kraj milenijuma i ne-gitarskim imenima u britanskoj sceni vrtoglavo se povećava slava, Robi Vilijams izlazi iz boj-benda Take That i već na prvom solo albumu počinje osvajati čitav svet svojim glasom, impresivnim pop pesmama i šoumen energijom, dok all-girl sastav Spice Girls postaje masivno velik i biva inspiracija milionima devojčica širom Britanije i sveta i podstiče ih na Girl Power! stavove.

Često žalim zbog toga što beskrajno simpatičan škotski post-britpop sastav Travis nije postao nešto nalik Oasis, bar po slavi, ali jeste bio prikazivan u nekim medijima kao dostojan nastavak Oasisa, što se zvuka tiče. Tačno se u njihovim pesmama čuje onaj oejzisovski muški plač i tekstovi koji su polupesimistični, poluoptimistični. Fran Hili (Fran Healy), frontmen Travisa je znao caku kako da te u jednoj pesmi rasplače tekstom, a razveseli melodijom.

Kada sam bio mlađi, a i danas kada čujem Why Does it Always Rain on Me grupe Travis, izbezumim se od plača, ali posle slušanja iste pesme uvek imam osećaj kao da sam upravo čuo neki najveseliji crkveni gospel. Travis je delio sličnu sudbinu sa prethodnicima iz zlatne ere britpopa, posle odličnih prvih nekoliko albuma stvaraju malo slabija dela i manje su aktivni na sceni, ali evo je nova garnitura strava bendova! Koldplej (Coldplay), Kin (Keane) i Libertins (The Libertines)!

Tek što su kročili na scenu i izbacili svoje debi radove približavaju se vrhovima top lista i dogovaraju turneje po zemlji i svetu. Ne može se reći da je nova garnitura britanskog roka tada bila totalna kopija prošle decenije, inspirisana dakako, ali ne i kopija.

Coldplay je art rok bend sa elementima piano-roka na debi albumu, dok drugim albumom potvrđuje svoj trejdmark zvuk i slavu koja traje do danas. Koldplej je već dve decenije u top deset rok bendova sveta po rasprodanim arenama, stadionima kao i prodaji albuma ali i pored svega toga veliki broj nas koji smo emotivno vezani i rasli uz rani Koldplej danas zameramo bendu što je kreativnost ostavio sa strane i počeo koketirati sa mejnstrim generičkim pop zvukom današnjice. Nekada je slušalac bio fasciniran svakom sekundom Koldplej albuma, dok u novim izdanjima benda stari fanovi ne mogu čuti ni dva minuta na albumu, a da ih podeća na staro.

Libertins su krenuli dobro usvirani sa pankom i garaž rok rivajval zvukom, a očigledan je bio i uticaj britpopa na njihov zvuk. Na internetu postoji snimak frontmena Pita Doertija (Pete Doherty) kako kao tinejdžer '97. godine čeka red da kupi treći album Oejzisa, a samo pet godina kasnije će sa svojim bendom doživeti sličnu sudbinu kao njegovi uzori. Istih godina scenom dominiraju i indi-garažni (Arktik Mankiz) Arctic Monkeys, Franc Ferdinand (Franz Ferdinand) i post pank rivajval grupe kao što su Editors.

Nikada nije bilo nužno da bend mora biti gitarski da bi doživeo uspeh ili uticaj. Elektro-pank (Prodidži) Prodigy nisu imali balade niti pop-rok numere, a imaju status kultnog kolektiva već decenijama. Trip-hoperi Portished (Portishead) i Masiv Atak (Massive Attack) su melanholičnim i sanjivim vokalima i dauntempo muzikom osvojili dosta publike i pored muzike su poznati kao i društveno svesni bendovi koji će na natupima uvek podsetiti na ekološke i društvene probleme planete, a godinama se spekuliše i da li iza čuvenog grafiti majstora Benksija (Banksy) stoji član Masiv Ataka, Robert Del Naja jer ih toliko stvari povezuje, iz istog su grada, isto godište, navodno se poznaju, a išli su i na isti univerzitet.

Dok Rejdiohed (Radiohead) ili Pi Džej harvi (PJ Harvey) jesu bitna gitarska imena u britanskoj sceni devedesetih, uporno su odbijali biti označeni kao britpop bend ili autor. Generalno im nije prijalo etiketiranje. Slična je priča i sa bendom Placebo. Neki bendovi koji su smatrani britpopom i činilo se da će dospeti u veliku četvorku, iako nisu postali masivni, zabeležili su impresivan uspeh i armiju fanova. To bi bili na početku malo pre pomenut Supergrass i psihodelični indi pop Šarlatans (The Charlatans). Postoje i muzički kameleoni kao Bobi Gilešpi (Bobby Gillespie), čovek koji je počeo karijeru kao bubnjar post pankera Jesus and Mary Chain i ubrzo zatim osnovao garažno-psihodelični Prajmal Skrim (Primal Scream) sa kojim je kasnije eksperimentisao sa diskom, fankom, britpopom, trip-hopom, elektronikom.

Videvši sredinom dvehiljaditih da se sve više muzičkih stilova pojavljuje i da gitara nije neophodna za binu i euforiju, festivali kao Glestonberi (Glastonbury) u čijim programima je primarno bilo gitarskih bendova polako počinju dovoditi hip-hop i imena elektronike, što je naišlo na negodovanje ponekih muzičkih konzervativaca.

Kada je 2008. godine najavljeno da će na Glestonberiju nastupiti američki reper Džej Zi (Jay-Z) brzinom svetlosti se oglasio niko drugi do šef Oejzisa, Noel Galager sa stavom „Ne ne, vala nećete dovoditi hip hop na tradicionalno gitarski festival, ja to ne prihvatam!”. Nedugo posle najave hip hop izvođača i nezadovoljstva Galagera, Džej Zi izlazi na glavnu binu čuvenog Glestonburi festivala i svoj set započinje sa obradom Wonderwall, najvećeg hita Oejzisa u pratnji akustične gitare, a publika bez imalo čuđenja u horu peva sa njim. Dva minuta nakon pevušenja Wonderwall-a, Džej Zi zvanično započinje set svojim najvećim hitom 99 problems, sada u pratnji električne gitare.

Pokazalo se da nije toliki bauk bio dovoditi repere na festival koji se povezuje najviše sa rokerima i nastupom Džej Zija nastaje ikoničan momenat gde se mora priznati da je zadao udarac Galageru i vodi sa 1:0, jer je uprkos njegovom negodovanju, došavši iz Amerike nastupio na njegovom „terenu" i sarkastično započeo nastup njegovom pesmom.

Krajem avgusta ove godine u vazduhu se osećalo i po čaršiji pričalo da posle petnaestogodišnje svađe braća Galager zakopavaju ratne sekire i da se sprema Oejzis turneja. I gle čuda, u prepodnevnim časovima 27. avgusta na zvaničnim profilima benda na svim mrežama se povratak rok titana potvrđuje.

Plakalo se taj dan, skakalo, puštao se i pojačavao do plafona čuveni Knebworth koncert na jutjubu, vadili su se diskovi, ploče i majice, histerija za najavu nije bila ni procenat manja kao što bi bila recimo, '95. godine. Da histerija brzo prođe doprinelo je razočarenje desetine hiljada fanova zbog neuspelih kupovina karata, a toliko je daleko otišla cela priča da su i iz britanskih ministarstava apelovali da se ne dešavaju malverzacije.

Najsvežija situacija sa Galagerima pokazuje to da, bogte, ovi besni momci iz Mančestera i posle trideset godina i u svojim srednjim godinama mogu da napune bilo koji kutak planete i mesto dok si rekao keks! Ne jenjava ni interesovanje za ostatak velike četvorke britpopa, a ni za bendove koji su bili u senci i koje takođe možemo videti na lajnapovima raznih događaja.

Sigurno da još dosta godina pred nama britpop neće biti smatran nečim iz daleke istorije niti će biti zaboravljen. Pobogu, pa i Bitsli su i posle 60 godina od nastanka i dalje pauerhaus (powerhouse) ime u istoriji moderne muzike. Ali kako se umetnost i grane kulture često osvežavaju i uvek se očekuje nešto novo, umetnost nikada ne staje, pamti svoju istoriju, ali uvek hrli ka nečem novom.

Slušali ste pretpostavljam Romance, najnoviji album romantično-poetičnih iraca Fontaines D.C. i ne može se poreći da neodoljivo podsećaju na Oejzis u više momenata na albumu. Bez sumnje im je Oasis jedan od izvora inspiracije za muziku ali u skorijem intervjuu kada su bili upitani da li razmatraju biti podrška Oejzisu na predstojećim koncertima, momci izbenda su samo opsovali i rekli da im je dosta uzdizanja starijih imena, da su oni sada bend momenta i da ne žele biti upoređivani ni sa kim, pogotovo sa onima čijih je pet minuta davno prošlo. Takoreći, bili su stava „Ajde matorci, pustite nas klince da pokažemo svetu šta je the next big thing!”.

Teško je odvići se od nečega što si zavoleo u ranoj mladosti a još teže kada rasteš uz nešto, ali koliko god je čovek vezan za nešto isto toliko mora prihvatiti da nove generacije i nove stvari dolaze. Jednostavno ne možeš za omiljeni bend čiji je najveći uspon bio pre dvadesetak godina tvrditi da je i u ovom trenu broj jedan, ovo takođe važi i za bilo koji žanr, pokret ili period u muzici. Istorijski trag se neće obrisati, ali umetnički pravac će se itekako menjati.