Prethodna tri teksta u ovoj rubrici su istraživala sledeće teme: Priroda interpetacije, metafora marginalizovanih grupa za građanska prava, i odnos ljudskog tela sa ljudskim duhom. Grent Morison kroz „Patrolu prokletih” rekontekstualizuje sve tri teme u okviru jedne sveobuhvatne. Tri fragmenta u jednoj celini. O svom stripu Morison kaže: „U njemu nema nikakvih tajni, ništa nije simbolično u Patroli Prokletih”.

Ne znam da li ovaj tekst mogu da nazovem interpretacijom, analizom, ili čitanjem subteksta kao prethodna tri. Možda će biti ličniji i otvoreniji. Biću iskren, ovaj tekst je prošao kroz jedno deset verzija jer je „Patrola Prokletih” strip zasićen idejama. Nisam siguran da li imam previše ili premalo da kažem o njemu. Sama postmoderna je fluidna, i često se kaže da postmodernistička dela za cilj imaju jedino ekspresiju u cilj ekspresije. U ovom trenutku pišem iz frustracije, jer ono što mene muči je „Da li vredi pisati tekst o delu koje želi da bude pročitano, a ne opisano?“

Dok sam tražio ugao iz kog bih mogao da napadnem ovaj strip, naišao sam na disertaciju koju je o filmu „Sinegdoha, Nju Jork” napisala Paola Longo. Fascinantan deo njene disertacije je interpretacija filma korišćenjem političke teorije Žan-Fransoa Liotar-a. Naime, u okviru umetničke diskusije ona koristi Liotarove pojmove Velikih i Malih Narativa. Šta će ovaj tekst biti na kraju? Možda samo prepoznavanje ovih narativa u okviru slične postmodernističke fikcije.

Mali i Veliki Narativi

Veliki narativi su sveobuhvatne političke priče i ideologije koje žele da objasne svu ljudsku istoriju i progres kroz jednu univerzalnu ili apsolutnu istinu koja će jednom društvu služiti kao vodilja. Mali narativi su lokalizovane i lične priče koje se fokusiraju na različite perspektive, fragmente istine, i slavlje međusobnih različitosti.

Liotar kaže da je narativno znanje tip znanja koji se prenosi u vidu pripovedanja (pričanja priča). U drevnim vremenima, vremenske nepogode se nisu dešavale same od sebe, već su ih prouzrokovali bogovi. Narativ nije samo objašnjavao pojave, već ih je legitimizovao u formi društvenih odnosa, običaja i tradicija. Na primer, religijski narativ je dom koji okuplja različite norme i ponašanja, legitimizuje ih u obliku obreda ili običaja, i daje ljudima apsolutnu istinu i vodilju kako bi ti običaji preživeli. Liotar poistovljava nauku sa religijom, i kritikuje obe zbog njihovih potreba da daju odgovore na svako pitanje.

U postmodernom dobu svo znanje postaje narativno znanje. Odnosno, više ne postoji jedna jedinstvena realnost koja može objasniti sve. Umetnost je, kako Liotar kaže, oblast u kome postoji najvše otpora prema Velikim Narativima. Zašto? Zato što je svaka interpretacija umetničkog dela mali narativ oblikovan ličnim i socijalnim iskustvima posmatrača. Umetničko delo je stvoreno, što znači da je otvoreno za interpretaciju. Ako je univerzum stvoren, kako kažu i nauka i religija, zašto odbijamo da ga interpretiramo istom fluidnošću kao umetnička dela?

Veliki Narativi više nemaju mesta u postmodernom društvu jer ignorišu kompleksnost i različitost ljudskih iskustava. Ono što Liotar naglašava je opasnost transformacije Malog Narativa u ideološki Veliki Narativ, čime će postati autoritativan I restriktivan po pitanju individualnih iskustava i izbora.
Kakve veze ovo ima sa Patrolom Prokletih? Upravo kroz glavne karaktere možemo videti kako Mali Narativi postaju, ili ne postaju, Veliki.

Patrola Prokletih

Morisonova Patrola Prokletih prati tri glavna karaktera:

• Robotmen, karakter koji gubi telo u trkačkoj nesreći, i sada živi kao mozak u telu robota.
• Luda Džejn, karakter koji ima disocijativni poremećaj ličnosti, gde svaka ličnost ima svoju jedinstvenu super moć.
• Negativni, karakter koji je amalgam muškarca, žene, i Negativnog Duha.

Ovaj tim po svojim karakteristikama postoji van većeg broja Velikih Narativa. Po pitanju fluidnog odnosa tela i duha, oni postoje van rigidne binarnosti rodnog identiteta. Zato što svojim postojanjem izazivaju društvene norme, društvo ih odbacuje. I zbog tri unikatna načina interpretacije sveta, sam koncept postojanja i identiteta u okviru društvenih normi se postavlja u pitanje. Tri fragmenta u jednoj celini.

Četvrti vodeći lik je Najls Kolder, koji skuplja ove karaktere odmah nakon njihovih nesreća i bukvalno ih stavlja u isti dom. Ono što sledi je preko 50 izdanja gde karakteri postepeno uče da prihvataju sebe I svoje jedinstvene perspektive. Najls im kaže da su „čudni”, ali da to ne treba da predstavlja prepreku, već oslobođenje od rigidnih društvenih normi, I da živeti nekonvencionalno znači pružiti otpor apsolutnim istinama (Velikim Narativima). Najlsov Mali Narativ kaže „Svet bez čudnog je svet koji je dosadan”.

Svaki od glavnih karaktera imaju svoj Mali Narativ koji ne sme da postane Veliki, i svi prolaze kroz smrt ega koji ih konačno oslobađa od lanaca Velikih Narativa:

• Robotmen nakon traumatične nesreće sebi daje ulogu zaštitničke očinske figure. Ova uloga će ga sprečiti da sazre jer preti da postane Veliki Narativ - Celom svetu je potrebna zaštitnička ruka. Veliki Narativ se vraća u domen Malog tek kada se suoči sa činjenicom da očinska zaštita nije univerzalna istina, već oličenje ličnog iskustva i reakcija na traumu.
• Luda Džejn na sličan način ne uspeva da sazre zbog svoje internalizovane mržnje prema sebi i svojim ličnostima. Trauma postaje preovladavajući Veliki Narativ. Kako priča teče ona polako oprašta sebi, a traumu vraća u domen Malog Narativa kako trauma ne bi definisala njen pogled na sebe i svet.
• Negativni, ima ujedno i veoma bukvalan i veoma metaforičan prikaz odbacivanja Velikog Narativa rodne binarnosti.

Morison onda pita - šta se desi kada Mali Narativ ne ostane Mali? Kada sam čin prihvatanja svojih neuobičajenosti postane Veliki Narativ?

U stripu "Nevidljivi“ Morison želi da „Stvori još Nevidljivih”, odnosno da sam čitaoc postane „Nevidljiv”. Najls Kaulder, koji nakon nesreće postane paralizovan, svoju traumu pokušava da relativizuje kroz eksperimente koji za cilj imaju da stvore još traumatizovanih ljudi, jer ako svako prođe kroz to što je on prošao možda će ljudi naučiti da prihvate sebe I druge. Pri kraju serijala otkriveno je da je upravo on uzrok nesreća koje su zadesile ostale karaktere u priči.

Najls kaže: „Moj svet se neopisivo transformisao zbog nepredviđenih događaja i katastrofa. Postao sam zainteresovan za kreiranje sličnih efekata u drugim osobama... Zajedno, oni su naučili šta je to živeti bez lepote, privilegije, i novca. Naučili su da zaista bitne osobine dolaze iznutra, i nemaju veze sa fizičkom lepotom. Postali su čudni, i samim tim ljudski i humani. Tako je bilo sa Patrolom Prokletih.”

Da li je Najls zaista prihvatio sebe posle svoje nesreće? Ili je tu traumu pretvorio u Veliki Narativ kako se ne bi suočio sa njom. „Prihvati ono čudno” za ostale likove jeste Mali Narativ, ali Najls gura dalje. On definiše ceo svet ovim narativom, nudi apsolutnu istinu i vodilju, ljudima oduzima izbor, a sebe postavlja kao autoritet. Najls je sve ono na šta je Liotar upozorio. Individualna ekspresija i izbor više nisu bitni. Bitan je samo Veliki Narativ.

Sinegdoha

Tako da – prepoznavanje.

Dan kada sam planirao da napišem zaključak ovog teksta, i odlučim da li da ga ostavim ili krenem ispočetka, je bio isti dan kada sam odgledao film „Overena Kopija” od reditelja Abas Kiarostamija. Film postavlja pitanja: „Da li kopija može imati istu vrednost kao original? Da li samo saznanje da je delo kopija čini da vrednost tog dela opadne? Ako se pravim da sam neko ko nisam, da li su emocije koje osetim validne?“.

Na kraju filma nisi siguran šta je zapravo istina. Po meni on veoma dobro prikazuje odbacivanje Velikog Narativa u korist onih fragmentiranih Malih. Možda možeš da nađeš neko jasno objašnjenje za film, možda će tvoje rešenje biti tako perfektno da će pokriti sve misterije i pitanja koje film postavlja, ali da li će te to zadovoljiti više od samog iskustva gledanja filma? Ne smatram da može. Pa opet... zar nisam to upravo uradio sa ovim tekstom i Patrolom Prokletih?

Da li je slučajnost što film tako dobro obrađuje ideje Velikih i Malih Narativa, a na te ideje sam naišao tek pre par dana? Ili se interpretacija umetničkih dela kroz Velike i Male Narative već kristalizuje u mojoj glavi i preti da postane Veliki Narativ.

Da... poludeo sam od ovog teksta. Da li sam ga prezasitio idejama? Da li sam rekao previše ili premalo? I šta bi bilo više zadovoljavajuće? Da li će onaj ko pročita ovo poludeti jer ništa nema smisla, ili će poludeti na isti način kao ja? Šta je veza između pisca i čitaoca? I šta tačno ima moć da stvori značenje?