Februar 2025: Polako ulazimo u treći mesec studentskih blokada. Nešto što sam čuo od koleginice (a što mi se često vraća u mislima) je to da „Nikad nisam imao ovoliki osećaj pripadnosti kao sada na blokadama”. To je inicijalno bila jako utešna misao – da smo unutar fakulteta, konačno, stvorili prijatnu i toplu atmosferu koja bi mogla da se izlije i zavlada i ulicama. Kao neki banalan primer – screentime na telefonu mi nikada nije bio manji, a krug prijateljstva nikad veći.

Ali cena za to sebično zadovoljstvo je poprilično visoka. Ubistva, gaženja, prebijanja, i pretnje. Maslov je na svojoj hijerarhiji ljudskih potreba stavio potrebu za pripadanjem odmah iznad potrebe za sigurnošću. Tragično je to što potreba za sigurnošću mora da bude uzdrmana kako bi se potreba za pripadanjem ojačala. Upravo me taj tragični osećaj podsetio na apokaliptičnu horor trilogiju stripova koji su tema ovog teksta – „Memetička”, „Kognetička” i „Eugenička”, koje je napisao Džejms Tinion IV, i nacrtao Erik Donovan.

Memetička

U knjizi „Sebični Gen“, Ričard Dokins prvi put koristi termin „Mem”. On kaže da je teorija Darvinizma previše velika da bi se ograničila samo na kontekst genetike. U eseju „Univerzalni Darvizam” Dokins definiše evoluciju kao generalni princip kopiranja informacija uz selektivne promene. Ako se u biološkoj evoluciji kopiraju „geni”, onda se u kulturnoj evoluciji kopiraju i prenose ponašanja individua, odnosno „memi”.

Kritika memetike se oslanja na ideju da memi ne uzimaju u obzir anatomiju i kreativnu moć ljudskog uma, već tretiraju ljude kao kolekcija prikupljeninh mema, što bi značilo da ljudi nemaju svoju sopstvenu slobodnu volju. Tinionova „Memetička” apokalipsa nalazi koren u ovoj kritici.

„Memetička” prati Erona, koji se u svakom smislu oseća odvezano od sveta koji ga okružuje. U istom momentu kada mu dečko ne odgovara na poruke, svetom ovlada internet mem sa euforičnim efektom koji samo nekolicina, uključujući Erona, ne može da oseti. Oštećeni sluh i vid su ga na prvu ruku odvezali od kolektivnog ljudskog iskustva, i uskratili osećaj pripadnosti. Međutim, euforija se ubrzo pretvara u epidemiju koja briše ljudske ličnosti, a tela spaja u tornjeve od kože, i upravo mu je oštećeni vid spasio život. Crtač stripa, Donovan, kaže da svaki detalj na Eronu, uključujući njegovu tetovažu sa egipatskim ankom, odaje njegovu duboku spiritualnu želju da pripada.

Samim tim, Eronova konačna odluka nije iznenađujuća – umesto da nastavi da se bori za preživljavanje u post-apokaliptičnom svetu, on bira da se po svaku cenu pridruži tom kolektivnom iskustvu, i da prvi put oseti pripadnost. Iako je kraj pesimističan, dokazuje nam snagu ljudske potrebe za pripadnošću da nadjača potrebu za sigurnošću, bilo to dobro ili ne.

Kognetička

„Kognetička” nastavlja temu izgubljene individualnosti. U ovom stripu napad ne vrši bezlična i bezosećajna sila, već jedna supermoćna osoba. Glavni likovi stripa su Crvena i Plavi, ljudi koji su u drevnom dobu pojeli vanzemaljski mozak, i zauzvrat dobili moć da svoj um prošire na više tela. Um osobe koja biva obuzeta nestaje u potpunosti, a njihova tela se redukuju na ništa drugo do igračke koje glavni um može da razbaca po svojoj volji.

Crvena već duži broj vekova ne koristi svoju moć. Za sebe je izgradila život i porodicu, i tako stvorila neku svoju mirnu pripadnost. Ono što kasnije saznajemo je da je Plavi već jednom pokušao da obuzme ceo svet, ali ga to nije sprečilo da pokuša ponovo, što će uzdrmati spokoj Crvene. Ona već u prvom izdanju mora da se odrekne svoje pripadnosti, jer je jedina koja može da zaustavi Plavog, što na njenu nesreću uslovljava obuzimanje i žrtvovanje velikog broja ljudi. „Kognetička” ima pesimističniji kraj, iako Crvena uspeva da pobedi Plavog u njenom gradu, saznajemo da je Plavi inficirao mnogo veći broj ljudi širom sveta. On jednostavno ne može da se zaustavi, i celo globalno društvo će se svesti na jednu ideju i jedan set ponašanja.

Gde se „Memetička” završio sa izborom za pripadanje i odricanje bezbednosti, „Kognetička” ni ne dozvoljava taj izbor. Ovo je apokalipsa na drugom kraju spektra gde pripadnost ne postoji, I nema slatko-gorkog osećaj u ustima na kraju stripa. „Memetička” apokalipsa je apokalipsa koja donosi euforičnu i jaču pripadnost od pripadnosti u pre-apokaliptičnom svetu, dok je „Kognetička” apokalipsa potpuno oduzimanje pripadnosti u hladnijem i usamljenijem svetu.

U ovoj apokalipsi nema memova, postoji samo jedan vladajući mem jedne vladajuće osobe. Ako ne postoji frikcije između različitih ideja, onda se gubi sve što nastaje kao rezultat te frikcije. Sve od osećaja pripadnosti do kreativnosti. Ako je jedna osoba ceo svet, onda je nemoguće osetiti pripadnost.

Eugenička

„Eugenička” je podeljen na tri epohe. Za razliku od prethodna dva stripa u trilogiji, koji od malog momenta eskaliraju u apokalipsu, „Eugenička” prikazuje svoju apokalipsu u prvom izdanju, i razmatra posledice u naredna dva.

U uvodu prvog izdanja saznajemo da je svetom već par godina vladao virus koji je ubio preko 70 miliona ljudi i doveo do globalnih pobačaja u trudnoći. Sajrus je genije i milijarder, koji je otkrio vakcinu i iskoristio sve svoje resurse da tu vakcinu raširi širom planete. Međutim, saznajemo da je on iskoristio pandemiju kako bi rešio mnogo veći problem – problem različitosti. Njegova ideja je da kroz vakcinu utiče na novorođenčad kako bi uklonio sve genetske mogućnosti koje dovode do potencijalne polarizacije ljudi, uključujući njihovu boju kože.

Ovi novi ljubičasti ljudi preuzimaju sve vladajuće pozicije u društvu. U njihovoj utopiji Sajrus se posmatra kao bog koji je konačno rešio genetske probleme koji su sprečavali ljude da nađu zajednički put napred. Jednostavno – ljubičasti ljudi su ljudi bez mržnje. A mesta ima čak i za originalne ljude – ili kao ljubimci, ili u rezervama.

U drugom izdanju vidimo iza te propagande – ljudi se polako istrebljuju u kampovima. Bek, glavni karakter drugog izdanja, pokušava da tu tajnu otkrije javno, a u trećem izdanju saznajemo da njena revolucija nije dovela ni do čega velikog. Ali jeste do nečeg malog – izgradnju muzeja ljudske istorije.

Celo treće izdanje je mali momenat, jedan dan života čuvara tog muzeja. Taj čuvar, koji se takođe zove Sajrus, zbog svog posla postaje poslednja osoba koja je svesna čemu je sve ljudska različitost doprinela. Najvažnija stvar koju je zapazio je to što ljudi znaju da rastu i da sazrevaju, dok je njegovo homogeno društvo ostalo vekovima isto. Biološka evolucija je stala, a sa njom i kulturna. I geni i memi stagniraju.

Sajrus, kome se ovakav život smučio, u jednom malom momentnu za koji možemo da pretpostavimo da će eskalirati u apokalipsu, kaže ovo pre nego što započne novu epohu pandemije:

„Eugenična” apokalipsa je apokalipsa pripadnosti. Korumpirane, nezrele, i nemenjajuće pripadnosti, gde svi koji pripadaju doprinose toj korupciji svojim saučesništvom. Oni ćute i ne žele da menjaju stvari, jer ne znaju da imaju moć da donesu promene. Ljubičasti svet koji je Sajrus stvorio nije bolji od prethodnog, jedna ideja je forsirana na sve. A kao što znamo, nečija Utopija je tuđa Distopija. U „memetičkoj” i „kognetičkoj” apokalipsi imamo koga da krivimo, virus i supermoćne vladare, dok u „eugeničnoj” apokalipsi možemo da krivimo sami sebe, jer smo svojim nereakcijama na korupciju doprineli apokalipsi.

Autentična

Osećam tu pripadnost trenutno. I ona je opojna. I ako moram da razmatram sve mogućnosti, pa čak i one pesimistične, moja jedina nada je da ćemo izaći sa blokada i protesta ujedinjeniji nego što smo ranije bili. Ne u homogenosti, bezličnosti, ili istovetnosti, već u slavljenju kolektivne akcije i individualne autentičnosti.

Šta je apokaliptična fikcija? Mislim da ona ne posmatra kraj sveta samo kako bi se igrala hororom uništenja civilizacije. Sama reč „apokalipsa” potiče od grčke reči „apokalypsis”, što znači „otkrovenje”. Kolaps civilizacije i haos često služe kao metafore za unutrašnje borbe, evoluciju, i mogućnost regeneracije. Tinionovi horori gubitka individualnog indetiteta nas na 3 različita načina teraju da preispitamo naš odnos sa kolektivnom pripadnošću. Kada bi se desila globalna apokalipsa, šta će biti sa našom kulturnom evolucijom? Da li ćemo ponovo ustati, stati, ili nestati? I zašto moramo da čekamo da nas nešto spoji, kada tu povezanost možemo naći i u malim momentima, a ne u eskalaciji?