Crno-Belo

“Najpametniji način da očuvate pasivnost i poslušnost ljudi je da strogo ograničite spektar prihvatljivih mišljenja, ali da pružite veoma živahne debate unutar tog spektra – čak i da podstičete kritike i disidentske perspektive. To stvara osećaj atmosfere sa dozvoljenim slobodnim mišljenjem, i ako se jedino ojačavaju pretpostavke sistema kroz ograničenja postavljena na spektar debate”.

U knjizi “Proizvodnja pristanka” Čomski i Herman predstavljaju model propagande čiji dizajn olakšava široko prihvatanje ekonomskih, socijalnih i političkih odluka koje nisu u interesu naroda jedne države, već u interesu ekonomske elite. Citat na početku teksta je takođe citat Čomskog, i može se povezati sa propagandnom tehnikom “crno-belo” ili “lažna dilema” čija se suština ogleda u redukovanju kompleksne realnosti na dve apsolutne i fundamentalno različite opcije. “Ili si uz nas, ili si uz njih. Mi smo država, a oni nisu.” Analogno u digitalno.

RAND korporacija je, 2016. godine, analizom modernih ruskih tehnika iznela novi model propagande pod nazivom “vatrogasna cev” koja takođe stvara efekat lakog prihvatanja objektivnih neistina. Tehniku “vatrogasne cevi” pored Trampa i Putina koristi i naš predsednik, a centar njegovog propagiranja je upravo u našem javnom medijskom servisu – Radio Televiziji Srbije. “Vatrogasna cev” se može prepoznati kroz četiri ključne karakteristike :

1. Širi se veliki broj informacija kroz više kanala – televizija, tabloidi, tviter botovi..
2. Informacije se brzo ponavljaju i pojavljuju – naš nenadležni predstavnik je u prvih 59 dana ove godine imao 80 obraćanja putem nacionalnih frekvencija.
3. Informacije nemaju veze sa objektivnom realnošću – netačno izveštavanje o broju učesnika na javnim skupovima.
4. Informacije nisu konzistentne – zahteve je ispunio, ali tek treba da ispuni. Zvučni top nemamo, ali imamo šesnaest. 

Kada spojimo “vatrogasnu cev” sa “lažnom dilemom” dobijamo ono što se danas popularno naziva “paralelna realnost”

Konačno, dolazimo do dela o stripovima – “Večernje novosti”, Đonatana Hikmena, su strip o „herojima“ koji nameću lažne dileme sa jedne strane, i o diskreditovanim ljudima u nasilnom obračunu sa neobjektivnim, senzacionalističkim i profitno orijentisanim medijskim institucijama sa druge.

Perspektiva medija i vlade

Džon Gajton, koji nosi titulu “Ruke Glasa”, je član sekte i prorok misterioznog “Glasa”, koji putem kaseta, analogno, komunicira sa svojim pratiocima. Njegova sekta je sačinjena od ljudi koji su žrtve neodgovornog novinarstva, odnosno od ljudi čiji slučajevi nisu bile novosti već „priče“, objavljene bez obzira na uticaj koji mogu imati na njihove porodične i poslovne živote. Kao i uvek – klikovi su bitniji od istine.

Događaj koji pokreće priču je masovno i javno ubijanje novinara od strane Gajtona i još par operativaca “Glasa”, na šta urednički medijski timovi odgovaraju sa “briga me koliko je opasno, siđite dole i donesite nam priču.” Razlog? Profesionalizam i hrabrost žrtvovanih novinara daje bolji narativ od samih ubistava i širih problema koji su motivisali ubice. Senator Rektor timovima daje prost savet iz perspektive vlade – ako zaista žele da pridobiju saosećanje i sažaljenje javnosti, njihove metode manipulacije moraju postati suptilnije. “Bolesni su, siromašni su, i uživaće u ubijanju prljavih bogatih pametnjakovića kao rulja u koloseumu. Morate da im skrenete pažnju sa činjenice da za njih stvari nikada neće biti bolje. Ispričajte im priču. “

Kao alternativa, Senator Rektor iznosi “Akt o pravima medija”, dokument koji će umesto promene medijske prakse omogućiti novinarima da nastave neodgovoran rad, uz upozorenje da će morati da prihvate jednu od dve opcije: povećanje stepena nadzora vlade nad medijima, ili oslabljenje pravne zaštite od ljudi koji bi tužili medije zbog priča koje su ih ugrozile.

Povećanje nadzora je, za medije, neprihvatljiva opcija jer uslovljava povećanje cenzure i smanjenje brzine produkcije novosti, što bi na kraju dovelo do potpunog oduzimanja medijske autonomije. Druga opcija se lakše guta jer, i ako kreira veliku pravnu slabu tačku na medijsko poslovanje, može da se ublaži povećanjem pravnog departmana, a.k.a. bacanjem novca na problem. Takođe, druga opcija može lako da se proda publici – pravni akt može da se najavi kao direktan napad na Prvi Amandman, na pravo govora koje medijske institucije imaju, i da su sada žrtve ne samo nasilnih fizičkih napada, već i pravnog pritiska. Bez drugih argumenata, opcija oslabljenih pravnih zaštita biva izglasana.

Tokom trajanja priče dobijamo uvid u više različitih perspektiva novinara. Stariji novinari smatraju da su oni odgovorni za stvaranje eksplozivne i svirepe medijske atmosfere, da je njihov uspeh u razotkrivanju političke korupcije stvorio osećaj da svaka nova priča mora da nadmaši prethodnu. Mlađi novinari sebe vide kao gladne životinje, i da ih upravo ta mladost i glad čini boljim novinarima. Jedno mišljenje dele – oni, kao mediji, smatraju da imaju moralnu dužnost da kontrolišu usmerenje društva. Da je laž demokratije da obični ljudi najbolje znaju šta je u njihovom interesu, već da su upravo novinari obrazovaniji, sposobniji i moćniji, i da bi bilo neispravno da oni NE upravljaju javnim mnjenjem.

Perspektiva sekte

Nakon uspešnog masovnog ubistva novinara, Gajton uspeva da regrutuje još jednog diskreditovanog reportera, Džejms Endrusa. Njegova inicijacija u sektu se završava kidnapovanjem i pogubljenjem novinara koji mu je uništio reputaciju. Kasnije će se otkriti da su Endrus i novinar lažirali Endrusovo diskreditovanje kako bi se infiltrirali u sektu. Zauzvrat, Endrus kidnapuje Gajtona i vodi ga deprogrameru.

U ovoj sceni dobijamo uvid u Gajtonovo psihičko i fizičko stanje – on je u potpunosti posvećen “Glasu” da čak ni ne izlazi napolje bez njegove dozvole. Deprogramer uspeva da ukaže na to da ne postoji razlika između metoda medija i metoda “Glasa”. Da analogni vid komunikacije putem kaseta nije drugačije od digitalne komunikacije medija, da oba podjednako uče ljude da kradu i ubijaju. Da je i Gajton isto toliko žrtva lažnih dilema kao publika koja konzumira medije.

“Glas” ne gubi vreme i brzo vraća deprogramiranog Gajtona na svoju stranu. Prvo, Gajtonu dostavlja lične informacije novinara koji ga je diskreditovao, Li-a. Kada ga Gajton pita da objasni zašto je njegov slučaj bio drugačiji, zašto on nije bio vest, već priča, Li odgovara sa:

Gajtonovo otkrovenje u ovom momentu je da priča o medijima nikad nije bila o binarnosti, o dobru ili zlu, već o zaštiti nedužnih i nemoćnih po svaku cenu. Da će se korupcija jedino pobediti neophodnim zlom.

U poslednjem izdanju Gajton dobija priliku da ubije ili Rektora, oličenje korporacija koje finansiraju medije, ili TV voditelja, površno oličenje glasa medija. Poslednja poruka “Glasa” Gajtonu je da će Gajton napraviti dobar izbor između slušanja svog intelekta ili instinkta (odnosno, ovo je finalna lažna dilema koju „Glas“ daje Gajtonu). Gajton ubija voditelja. Moje obrazloženje za to je – nakon obračuna sa Li-em, novinarom koji ga je diskreditovao, Gajton radi na ličnom i instinktualnom nivou. Ubijanjem voditelja ubija glas, odnosno osobu koja bi direktno i eksplicitno govorila ljudima kako da misle.

Rektor koristi napad kako bi “Akt o slobodi medija” konačno stupio na snagu. Dva meseca kasnije, otkrivamo da je Akt doveo do kolapsa medijskih institucija zbog velikog broja pravnih prijava protiv medija.

Jedino što na kraju ostaje je da saznamo identitet “Glasa.” Od samog početka to je bio Senator Rektor, koji je postavio rat između sekte i medija kako bi javne medije zauvek izbrisao. Zašto? Zato što u starijim godinama nije znao kako da pronađe lično zadovoljenje. U ovom stripu, kao i kod nas, sve zavisi od volje jednog čoveka sa previše moći, previše vremena, i nedovoljno ličnog zadovoljstva. Ćud jednog čoveka diktira istinu i narativ.

Spektar

Ja sam mišljenja da srpskom narodu nisu potrebne vodeće figure, i da mu nisu potrebni heroji. U stripu se jako cinično pokazuju protesti i aktivisti, dok Gajton za sebe kaže da “postoji opasnost da bude shvaćen kao dobar primer.” Tokom trajanja stripa, Gajton sebe vidi kao heroja koji može samo svojim delovanjem da donese istinske promene, i ako na kraju sve promene donosi jedino Rektor iza scena, koji sebe takođe vidi kao heroja. Jedina razlika između njih je što Rektor ima stav da “ne voli nemoćne ljude” i da iste koristi samo kao topovsko meso radi promena koje on lično smatra dobrim.

Propaganda u Srbiji ne funkcioniše samo u okvirima direktne represije, već i kroz sistematsko iskrivljenje javnog diskursa. RTS nije više informativni servis, već produžetak glasa vladajuće partije, i ne u cilju opšteg dobra, već u oblikovanju javne percepcije kroz unapred definisane narative.

Narativ. “Ispričaj im priču.” Taj deo me najviše pogađa. Perverzija alata za istinu i trijumfa čovečanstva nad apsurdom života u oružje za obmanu javnosti, za laži i skrivanje, za krađu umesto deljenja, za polarizaciju umesto ujedinjenja. “Ili si uz nas, ili si protiv države.“ Jedna ćud iza scena, jedan predstavnik, jedan heroj, jedan lik koga su napisali u priči za nas.

Ne trebaju nam heroji jer to nije NAŠA priča.