Trigger warning: may cause continual vomiting.

Kada sam razmišljao o pisanju ove recenzije nisam mogao da izbacim iz glave onaj sveprisutni, pretenciozni termin "Zeitgeist" iliti duh vremena. Ipak, nisam želeo da se pravim pametan i uništim normalnu recenziju umišljenim tezama i kojekakvim tEoRiJsKiM pOjMoViMa. Stavio sam sluške, rešio da prođem još koji put kroz album, istaknem šta mi se najviše svidelo i kud koji.

(Naravno da se to nije desilo i da će cela recenzija biti u/o duhu vremena)

E tako, sada kada sam upotrebio kosu crtu između dva predloga i spomenuo duh vremena, nema potrebe da se zadržavamo na formalnostima.

Kao što do sada svi vrapci na granama u Cetinjskoj znaju, Fujčinela bojs je hip-hop supergrupa koju čine Spejs Noksi, Kene Beri, Đomla i Cojkana. Njih znamo što iz prethodnih projekata (Zicer Inc., Bekfleš/Klika, FTP), što iz njihovih solo avantura. Karakteristično za njihov dosadašnji rad su pregršt popkulturnih referenci, jaka ironija (koja je prelazila u neku post-ironiju), tekstovi koji su ili ultra dovitljivi ili potpuno besmisleni i specifični bitovi.

Kada su se spojili na pesmi Dagi flow, bilo je jasno da nas čeka sve to pojačano x400. Pre svega, pesma počinje semplom iz Državnog posla, a nepuni minut kasnije u priču se uvodi „kosmički POKS” (Pokret obnovine Kraljevine Srbije) i kosovka devojka. To je već nagovestilo da će album biti ponovo pun referenci i ludačkih momenata koji će se oslanjati na sve od hipsterske muzike, preko političkih dešavanja u Srbiji i svetu do LGBT momenata.

Muzički, album je prilično raznovrstan od bengera poput Falafela i Degenerika (i metalskog remixa), preko srbalade Srbijo izdrži sve do Was is das koja zvuči kao da je Squarepusher radio matru, Kosmosa kao nove himne devedesetih-dvehiljadedvadesetih i sirovog boom bap-a Bumbe. Iako će matre na apsolutno svakoj pesmi uspeti da vas promrdaju, ono što čini ovaj album savršenim zahvatom duha vremena jesu tekstovi, reference i pojedinačni stilovi sve četvorice repera.

Album otvara Lada koja od prve sekunde zvuči kao da vas Lada Niva udara iz sve snage. Nakon Cojkainog objašnjavanja superiornosti fujčinele u odnosu na sve nas, Noksi upada sa „99 žena da me vole / Fujčinela, Joy Division onda New Order”, a ubrzo dolazi podela na kuće iz Hari Potera, dok Đomla objašnjava da nije bitno jeste li „strejt, peder ili lez” već da li jedete bulju sa “‘šikom ili bez”, a Kene na savršeno otrcan način proziva naprednjake “našu priču nazadnu”.

Time se na keca opravdava očekivanje koje su postavili prvim singlom i otvara predivna odvratna avanturica.

Moj lični favorit u toj avanturi su Falafeli na kojima Cojkana izgovara sad već ikonični stih „za koga ćeš da glasaš saće izbori / reperi su mlitav kurac, Đorđe Miketić!”. Pored političkih referenci, albumu ne nedostaje ni Cojkaninog FTP! random stila zbog kojeg često nema šanse da pretpostavite koja reč dolazi posle one koju čujete i na čemu će završiti rima (ako je uopšte i bude). Najočigledniji primer toga je refren na pesmi Reperi (reperi, reperi, reperi, reperi, reperi, reperi, majčke moje mjau mjau).

Takođe ne treba izostaviti ni sposobnost Kene Berija da izgovori najveći broj tautologija po pesmi, koje nekako zvuče kao najumnije poslovice poput „ti si nekoj ženi sin, a muž ćeš biti nekoj ženi” ilil „orao, svaraka, labud, patka, krila vrapca, kiša, pada” i tako u nedogled. Naravno i Kene ne zaostaje sa političkim referencama, pa pored versa na Srbijo izdrži, na skoro svakoj pesmi gura zapadnjačku EU-žutaćku agendu: “šta me gledaš, vladavina prava majmune / Čeda Jovanović, kokain, LDP… mi smo ljubitelji svake parade / homoseks i teško naoružanje / putinovo žito za afrikance, volodimir zelenski i bajdenove pare”.

Za kraj, ne i najmanje bitan, Đomla bi u konstelaciji ovog albuma definitivno bio chaotic good. Sa mekim glasom iz kog isijava dobra namera, spreman je da poveže borbu za Srbiju sa borbom za ortaka koji overava na žurci, pitanje seksualnosti zameni bitnijim pitanjem kako se jede bulja, isproziva debile, ali u isto vreme i sebi da tu titulu (Reperi). Njegovu svestranost najbolje opisuje stih iz Lade „znam da požude sam predmet stavljam to u svaki tekst / nisam hetero ni homo ni bi, ja sam seks”.

U poslednjem Đomlinom stihu se, čini mi se, krije zbog čega je ovaj album uspeo da izloži apsolutno svakog ko je odlučio da ga posluša. Svaki reper na ovom albumu je kroz rime stvorio sliku izdefinisanog lika, bilo da je desničar, ljudskopravaš, apolitičan sa dobrim ukusom za politički humor ili ideološki kameleon koji je spreman svakog da privati onakvim kakav jeste. I sve to bez i jednog momenta osude. Možete tvrditi da je album pun ironije, da proziva ovu ili onu stranu, i verovatno ne biste pogrešili, ali nema greške ni u loženju na album upravo zbog tih stavova koje fujčinela bojs iznose.

Teško je uhvatiti u kojoj meri su stavovi na albumu tema sprdnje a u kojoj meri ozbiljni, ali kao što se to vidi kada razgovarate sa bilo kojim fanom albuma, ili širim krugom ljudi koji posećuju svirke i žurke, to nije ni bitno. Iz nekog razloga, svi se slažu da je dobra dovitljiva rima jednostavno dobra i dovitljiva rima, ako ismeva hardkor Srbe - odlično, ako zajebava žutaće - super, ako ismeva ljude koji se time bave - do jaja.

Album se nimalo ne bavi time zbog čega je tako i da li treba da bude drugačije, jednostavno preslikava trenutno raspoloženje koje postoji u pop kulturu i brojnim supkuturama i u tom obuhvatanju duha vremena upravo leži vrednost ovog albuma.