Sa pesmama niškog benda Novembar najviše povezujem narandžastu boju, sparne dane, Knjaževac u sred leta, (srednjoškolsko) lutanje po gradu i bleje. Ponekad bih na sve to zajedno referisao kao „kući”, ali sada sve ređe. Možda zato i slušam Novembar intenzivno poslednjih par godina kako postaje jasnije da je, sticajem okolnosti to, sve manje „kući”.

Novembru se verovatno vraćam na svakih par meseci jer je obeležio ceo period moje srednje škole, sve najbolje i najgore momente tog dela odrastanja. Nijednu svirku Novembra u Knjaževcu nismo propuštali, pratili ih i u okolini kada smo mogli, a tako smo i učili pesme napamet. Kasnije kad bih seo da poslušam cele albume, shvatio bih da znam manje više sve pesme.

To je najverovatnije glavni faktor zbog čega ne mogu da odolim kada mi se pojave na jutjubu ili spotifaju (to i malo lokalpatriotizma vezanog za jugoistok, ali i hejta prema Beogradu).

Ipak, u poslednje vreme često razmišljam da li Novembar stavljam u vrh domaćih bendova jer su mi lično mnogo značili, ili tu ima nečeg većeg, pa sam probao „nepristrasno" da preslušam prva dva albuma.

#teškoje

Kao i u svakom albumu koji vam definiše život u srendjoj školi, stvaralaštvo Novembra (barem prva dva albuma koja sam ponovo preslušavao za ovaj tekst) prepuno je motiva dezorijentisanosti, bežanja, prolaznosti i pukog proticanja vremena.

Ono što mi je prvo zapalo za uho u tekstovima Gorana Kostića Koste jesu lucidni opisi situacije u kojima se lirski subjekat u njegovim pesmama nalazi. Kostini opisi često dočaravaju bezizlaznu sadašnjost, ponavljanje, okolinu koja samo zbunjuje.

Tako u pesmi Teško vrijeme, uz energični pank instrumental i usnu harmoniku (samo da spomenemo da je Novembar verovatno najbolji primer, ako ne i jedini, našeg bluz-panka), Kosta u dve strofe dočarava distopijsku sliku haotičnog grada koja čoveku ostavlja jedino opciju da se priseća ranijih „boljih vremena": 

„Neonska rasvjeta u ovom gradu ubija
lica su skrivena iza maske demona
u glavi psihodelija krik boli i dosada
i samo sjećanja na bolja vremena

Nebo je slomljeno svjetlo groma nestaje
danas kiša rastura, teško vrijeme, teško je
noću svjetle prozori, godine prolaze
malo para i zabave, čekanja i hodanje".

Opis „trenutnog stanja” najčešće dobijamo iz subjektivne perpektive i kroz doživljaje i misli onoga koji priča. Često nema jasne vrednosne odrednice pa nije sigurno da li su situacije u kojima se nalazi „dobre” ili „loše”, ali jasno je na koji se način doživljava. Tako u pesmi Dosada iz prvog lica opisuje se taj sveprisutni fenomen:

„Ispred televizora presedim danima
ponekad sam tako lud, pun mesec ubija
pridržavam zidove, noću gledam ulice
ulice su prljave, snovi mi prolaze

Nemaš ništa južnije, gore, dole, svejedno je
jutro na stanici, psi i ja, pusto je
gubiš ili dobijaš nikakvo pražnjenje
i oni bi otišli kada bi znali gde”.

U svim tim opisima, često se provlači tema prolaznosti, ponavljanja i proticanja vremena (snovi mi prolaze; malo para i zabave, čekanje i hodanje). Pored Dosade, to je najočiglednije u pesmi Svetišta i iluzije:

„Sedimo i čekamo da se nešto dogodi
rubinov i pivo ispijamo po ko zna koji put
nedelja, svira Johnny Cash Saint Quentin blues
ja za stolom sedim sam, prolazi još jedan dan".

(da sam dobio dinar svaki put kad je Kosta rekao da sedi sam za stolom i čeka da prođe vreme ili gleda u daljinu… imao bih verovatno tri dinara… ali i dalje je znaimljivo)

Iako retko dobijamo procenu toga da li je sadašnje stanje loše, jasno je kako se lirski subjekt oseća. Previše je reći da pati, ali sigurno ne uživa životareći dan za danom, čekajući da prođe vreme, izlazeći sa lutalicama posle ponoći, nema nekog jasnog stava prema svojoj okolini (nemaš ništa južnije, gore, dole, svejedno je).

Meksiko

Slična neodređenost se pojavljuje i kada se govori o begu iz trenutne stvarnosti. U pesmi Meksiko na primer sanjari o kaktusima, pustinjskom snu i Americi (sinoć sam sanjao i kaktuse/gde san pustinjski miruje/nikad nisam ugrabio/sreću i dio Amerike). Ipak, ponovo, potreba da se pobegne je jasna (daću ti sve što imam/želim biti slobodan/ne pitam kolika je cena/nijedna nije velika). Ukoliko se ostane, „zdrava pamet” nestaje.

Bilo da je to Meksiko, „daleko gde sunce izlazi” ili svoja rođendanska žurka na koju se namerno ne zove niko, pa i puko čekanje smrti (jednostavno ništa se ne događa/želio bih umrijeti bez razloga), beg se nameće kao vrsta rešenja prolaznosti koja prožima apsolutno svaki trenutak sadašnjosti, pa bi tako i psi lutalice „otišli kada bi znali gde”.

Nemanje nikakvog orjentira je ovde odlika svakog pokušaja bežanja od sadašnjosti, bilo na drugo mesto, bilo konceptualno, zaboravljanjem (želio bih da zaboravim/da sam oblak i putujem/da vjetru carujem/i bol u duši nestane).

Spomenik

Poslednja opcija je beg u prošlost, neka vrsta rezignacije, polu-mirne uljuljkanosti u sećanjima. To se najbolje vidi u pesmi kojoj se u poslednje vreme konstantno vraćam - Spomenik.

„Noću prolaziš kraj mene
ja sam spomenik koji zaboravljaš
ogledalo iz izloga u kome se ponekad tajno pogledaš
nikoga ne čekam, pada sneg u proleće i topi se
ja nemam 15 godina da zaspim i zaboravim

Koja je moja ulica, koji je moj kućni broj
uradio bih ponovo istu stvar
ostao bi opet svoj

previše putovanja, malo zaustavljanja
prazna soba i obećanja
previše hladno i bez nadanja

U staroj sobi sam ostavio sve moje stare igračke
pod zvezdama teret nosim da me slomi biće dovoljan
brigu o sebi vratiću nemam više šta da žrtvujem
treba mi ime ulice moja tišina i sećanje”.

Ovde lirski subjekat tvrdi da više nema 15 godina pa da ima privilegiju da zaboravi gde se nalazi i šta mu je dom. Ta ulica i kućni broj sada su nešto što ne sme i ne može da zaboravi, jedino za šta može grčevito da se drži kako bi se na bilo koji način nosio sa sadašnjosti.

Do kraja iste pesme ipak, naslućuje se način izlaska i iz rezignacije, bez odbacivanja sadašnjost.

Ceo teret koji osećamo nas može slomiti, ali to ne mora biti loša stvar; slomiće nas, ali ga više nećemo nositi. Sve to dozvoljava nam da krenemo od nule (brigu o sebi vratiću/nemam više šta da žrtvujem). Na kraju ta ulica, broj, soba i igračke, čak i da postoje i da im se možemo vratiti predstavljaju samo spomenik, a nad njime po potrebi možemo plakati, ali i biti ponosni što smo sve to imali.

Koliko god otrcano zvučalo, čini mi se da se svako (barem do određenog perioda) drži za specifičnu ulicu i broj. Prvo za imaginarnu idealnu ulicu do koje želimo stići, zatim za našu staru ulicu i broj, ali ništa od toga neće učiniti da pobegnemo od ulice i broja na kojem se sada nalazimo.

Ne treba stidljivo bežati od sadašnjosti, koliko god nepodnošljiva bila, jer, Kostinim rečima:

„Sanjaš svoj veliki san
tajni broj se ne otkriva
život se ne šapuće, ne daj se Filipe”.

***

Ovim tekstom i patetikom okrznuo sam malo značaj Novembra, i možda konkretnije značaj Koste kao tekstopisca. Čini mi se, nakon ovog bdenja nad tekstovima da ipak ovde ima nečeg većeg od puke nostalgije prema bendu koji mi je obeležio srednju školu, ali da ga se i dalje držim jer se upravo tom nostalgijom i dezorijentisanošću bavi i da mi zbog toga poslednjih godina sve više znači.