Zato, sada, pre nego što počnem da pišem o vamp gotik igrici od pre dvadeset godina, moram prvo da uvežem kako sam "skontao" kako stvari eventualno ulaze i izlaze iz trenda. Naime, kako je dvadeseti vek obeležen stvaranjem "novih" trendova, kako je prva decenija dvehiljaditih period "modifikovanja" starih trendova i kako su "tveni tens" i dalje skoro skroz u rivajvlima, referencama ili ponekad kol bekovima na određenu estetiku.

Tako da, moglo bi se reći da smo se popeli na neku vrstu kulturološkog brda gde se samo možemo osvrtati na ono što se desilo, što smo odavno prošli i odavno ostavili. Naravno tragovi mnogih pokreta i dalje žive kao reference ili ti delovi tela ovog 21-vekovnog frankenštajna, te se samo smenjuju ruka, noga, oko ili nos sa petnestominutnog spotlajta.

Mada, takođe bi se moglo reći da sve ovo važi za zapad kao kulturološki mehur. Ono što se da videti je interesovanje mlađih generacija za istočnu, prevalentno azijsku pop kulturu. Jer iako to nije ništa novo generalno gledajući, postoji razlika od interesovanja za religiju i misticizam (što je bio slučaj u prošlosti) do konzumacije medija poput animea, muzike, filmova, tv serija i drugih. Mada za sve se to može reći da je to zapadna kultura, ili drugačije rečeno: "tako se zapad ogleda u svoje azijsko ogledalo".

kaKvE oVo veZe iMa sA vAMpiRiMa?!?!

...je ono što se verovatno pitate u ovom trenutku. e pa....

Negde pre 7 godina ili možda malo više, zaista se ne sećam, gledao sam fan parodiju jednog serijala kojeg sada neću imenovati jer bi bilo previše. U jednoj od scena, kralj se obraća svojim sledbenicama (u sceni ih je samo dvoje) i pokušava dovitljivo da objasni kako bi mogli na suptilan način da promene neke od zakona bez da to deluje kao direktna intervencija. U sceni, kralj veli da uzmu parče hartije napišu zakon kakav bi hteli ostave ga malo da odleži u pesku i prašini da bi svitak dobio "drevni" izgled nakon čega ga treba predstaviti svetu. Tako i u našem svetu mnogi trendovi ne bivaju toliko prepoznati u svom vremenu već ih kasnije, a ponekad i u sledećoj generaciji opet "otkrivaju" i daju novi, a ponekad uzvišen i romantizovan kontekst.

Davne 2003. u jeku post 9/11 krize i "nove" američke nacionalne svesti usled "rata protiv terora" imamo gomilu derivata u polju mejnstrim muzike i to najviše od grandža u smislu generalnog zvuka devedesetih u pogledu rock muzike. Odnosno svi žanrovi sa kraja devedesetih i početka 2000ih poput nu metala, post grandža, industrial rocka i alternativnog metala imaju nekakve veze sa nekim bendom sa početka te decenije ili makar nekog drugog perifernog ali svakako uticajnog.

Elem, na početku milenijuma ne računajući na alternativnu muziku koja je i dalje bila top, mejnstrim je pokušavao da venča aktuelne društvene i političke sentimente sa "već proverenom formulom" muzike iz prethodne decenije. Negde u tom periodu Tim Cain, poznat po naslovima kao što su originalni Fallout i Arcanum kao i gejm dizajner Brian Mitsoda dobijaju licencu od White Wolf izdavaštva pod kojim je intelektualna svojina pod nazivom World of Darkness, "role playing table top" igra gde igrač stupa u ulogu jednog od mnogih natprirodnih stvorenja noći. Ova dva gospodina plus Rik Shafer (o kojem ćemo najviše govoriti u ovom tekstu) se bacaju na posao adaptacije jednog od mnogih lica WoD-a u video igru i to Vampire the Masquerade odnosno VtMB, gde B stoji za Bloodlines što je ujedno i naslov ove igre.

Videvši da je ovaj artikal već sada jako dugačak, dublju diskusiju o samoj igri bih poveo u nekom drugom tekstu. Ovaj bih posvetio nečemu što je meni u jednom multimedijalnom delu bliže, a to je naravno muzika.

Tako da enter Rik Schafer! Ili bolje rečeno out, zato što je u tom periodu izašao iz zatvora! Muzika VtMB-a se može opisati kao jako iznenađujuće ali potpuno smisleno i intuitivno venčanje trip hopa, industriala i nu metala, a to važi i za licencirani deo jer se OST sastoji iz originalne i licencirane muzike. Originalne trake su često ambijentalnog karaktera, tu su da posluže kao sjajan bekdrop okruženju noćnog Los Anđelesa ali donekle i kao narativno sredstvo, odnosno da dodatno iskomuniciraju prostor u kojem se akter trenutno nalazi.

1. Rik Schaffer - Santa Monica Theme

Jedna od prvih traka koju čujemo je Santa Monica Theme. Traka nagoveštava postojanje misterije na ulicama i plaži Santa Monike, ona komunicira da je glavni igrač, iako "glavni lik", ipak samo jedan od mnogih noćnih stvorenja i to verovatno na dnu lanca ishrane. Traka takođe dobro prenosi i jezu ponoćnog sveta Los Anđelesa. Akter se konstantno oseća kao da ga neko posmatra, skoro kao da je pijun na šahovskoj tabli i to na partiji šaha koja se odužila barem nekoliko hiljada godina.

2. Chiasm - Isolated

Za sledeću traku predstoji nam jedna licencirana pesma i to Isolated od Chiasm. Ono što se može reći za sve licencirane trake jeste da, iako se retko pojavljuju, one se utilizuju tako da pod jedan, prostor u kojem se čuje muzika odma postaje istaknut, da ne kažem važan, i pod dva, ako je ambijentalna muzika prethodno opisivala prostor u kojem se igrač nalazi, pevana muzika u VtMB se koristi da se istakne deo priče u kojem se trenutno nalazimo odnosno kao narativno sredstvo. U slučaju chiasm,

here i stand in this room

caged and trapped inside

seems i'm damned to live a lie

Tekst pesme govori o delu priče koji zauzima mesto u noćnom klubu "Asylum", i spletki sestre Voerman i njihovom posebnom vampirskom "stanju". Ovakav pristup "opisivanja" će se pojavljivati u priči do kraja. Odnosno uvek će postojati element koji predviđa nešto što će se desiti dalje u priči, i moram reći da je to ovde super izvedeno baš zato što nagoveštaji nisu abrazivni već skroz suptilni. Toliko čak da ih je lakše prevideti nego ukačiti, što je za nekog ko veli da je đavo u detaljima (ja), super! Inače sama traka u kojoj je uključeno pevanje daje datom prostoru i jedan sinematičan kvalitet.

3. Goldfrapp - Pilots

Ako je prethodna licencirana numera bila utilizovana kao narativno sredstvo, onda je ova traka subverzija. U sada već infamoznom "Ocean House Hotel" nivou, koji je 2004. dobio prvu nagradu na Game Spy Arcade za horor, imamo priču koja je sama po sebi referenca na Shining, dakle priča o ubistvu porodice. Akter, sada već uveliko prigrljen kao Kindred u svet večne noći, po prvi put u svom besmrtnom postojanju iskušava vrlo ljudsku jezu (tj. mi kroz njega naravno).

Ono što je vrlo specifično za ovu traku je, nije kakva je sama traka, već gde se ona pojavljuje. Dakle, cela sekvenca prati otkrivanje ubistva u hotelu koje se desilo pre pedeset godina, gde akter biva gonjen duhom ubice. Sekvenca se završava kada naš Kindred ulazi u raspadnutu sobu fantomskog zločinca gde se uronuli enterijer na trenutak pokazuje kao nekad, kada je bio u punoj slavi. Tada uz fade in počinje ova numera. Scena se menja, pepeo se pretvara u svilu, mržnja postaje ljubav, otuđenost prelazi u blizinu, a ljubomora se podseća da je nekad bila razumevanje i onda se opet vraća u realnost. Kratak san, a dovoljno lep da i sami zaboravimo koliko smo prokleti.

4. Rik Schaffer - Bloodlines Main Theme

Možda jedna od najpametnijih legalnih zaobilaznica u svetu muzike pripada baš ovoj traci. U procesu developovanja ovog naslova, za mnoga mesta bez ciljno definisanog saundtreka, korišteni su plejsholderi. Za “main menu” je vrlo ambiciozno postavljena ikonična pesma Angel grupe Massive Attack. S obzirom da audio tim nije mogao da dobije prava da je upotrebi (ili jednostavno nisu mogli da je priušte), Rik Schafer je uzeo i uradio jednu od najpametnijih stvari ikad. Obradio je Angel i okačio je obradu umesto originala. Ono što je meni interesantno ovde je da je neko toliko ozbiljno shvatio jedno kreativno rešenje (ili možda po autoru savršeno rešenje) da nije hteo odstupati od onoga što je zamislio.

5. Genitorturers - Lecher Bitch

Mislim da svako od nas zna bar po jednu barsku rupu u ovom ili nekom drugom gradu (za mene je to bio nekadašnji Garden). Zamislite sada da ulazite u jednu takvu zabit, pikado je na zidu pored flipera, atmosfera je zadimljena mešavinom dima, memle i znoja (ventilacija ne radi jbg). Prostor je skoro konstanto bučan, ali nesimpatičan kao takav, predstavlja neupadljivo mesto za okupljanje političke opozicije LA-a u obliku Anarhista (da, vampiri imaju levicu).

Anarhisti komingluju sa smrtnicima u njihovom baru pod nazivom "Last Round", što često pada pod osudu sa strane njihovih tradicionalnih političkih pandana, koji bi takvo provođenje vremena u neživotu opisali kao da smrtnik sedi u štali sa kravama. Što za Kamarilu tj. tradicionaliste, smrtnici i jesu - samo živina. Ova pesma govori dosta o duhu Anarhista. Pesma je glasna, koristi moderan govor i vrlo je neučtiva kao takva, naspram suptilnosti Kamarile njihovog arhaičnog i slatkorečivog rečnika. Dakle od onog trenutka od kada pređemo prag Last Round-a pesma nam nagoveštava da smo ušli u svet obrnutih vrednosti, sasvim suprotno od onoga što nam je inicijalno predstavljeno, i da umesto imidža vampira kao dignifikovanog, samozadovoljnog i despotskog vladara noći imamo Kindreda koji bi, iako je zver, hteo da bude koristan svom društvu.

6. Rik Schaffer - Hollywood Main Theme

Holivudska tema je u duhu nastavka na temu Santa Monike. Ako je tema Santa Monike nagoveštavala da možda postoji misterija u vazduhu LA-a, onda u Holivudu postaje jasno da je to definitivno slučaj. Pesma je simplicitetno komponovana sastojieći se od lupovanog bubnja, razdrndane gitare koja zvuči kao da se neko provlači kroz paučinu i jednog prkosnog tona na klavijaturi.

Slučaj noćnog Holivuda je takav da je zapravo umoran. Umoran od sebe, od lažnog glamura, od svoje prošlosti i u slučaju pojedinih Kindreda, umoran od beskrajne noći koja im je sada obećana. Ova traka nagoveštava da iako su stvari prividno mirne, postoji nešto tik ispod vinire što je odvratno. Što dalje i narativno odgovara jer to i jeste slučaj za Holivudske ulice koje jedva da nose svoju masku civilnosti za kanalizacije ispod i gadosti koje obitavaju tu. Traka je minimalna ali efikasna u svom pristupu da iskomunicira sve ovo.

7. Rik Schaffer - World Spirit Map

Ovde imamo još jedan slučaj "rupe" u zakonu licenciranja muzike. Dakle imamo traku koja, za razliku od Bloodlines Theme, nije u potpunosti obrada. World Spirit Map je traka koja je u duhu inspirisana pesmom Glory Box, još jedne bristolske trip hop grupe Portishead. Ova traka služi kao dobrodošlica u strip klub Vesuvius i kao u tekstu originalne pesme:

gonna give my heart away

leave it to the other girls to play

for I've been a temptress too long

govori o zavodljivosti koju neki među Kainovom decom poseduju, u ovom slučaju VV, koja je ujedno glavna zvezda noći i vlasnica kluba. Kao i prethodna holivudska tema, ova traka je vođena lupovanim hip-hop ritmom karakterističnim za trip hop zvuk, gitarom koja nasilno, ali osetljivo, probada strofu i svilenkasto mekanim tonovima klavijature koji popunjavaju pozadinu ove numere i drže je da se ne isprosipa svuda.

8. Tiamat - Cain

Mislim da ne mogu da naglasim dovoljno da je muzika u video-igrama retko samo pozadinski zvuk – ona je često narativni katalizator, subtekstualni vodič koji nesvesno oblikuje igračev doživljaj sveta. Kada naš Kindred u VtMB kroči u Asp Hole, noćni klub Asha Riversa (referenca na River Phoenixa gde Ash ili pepeo očigledno evocira na ugašen plamen) u Holivudu, dočekuje ga ne samo bljesak neonskih svetala i poluprazni pogledi dekadentne klijentele, već i muzika koja duboko odjekuje atmosferom prokletstva.

"Cain" benda Tiamat počinje da svira čim naš Kindred zakorači unutra. Ovo nije energična elektronska numera koja bi izazvala euforiju poput onih koje možemo čuti u prethodnim klubovima, Confession ili Asylum. Naprotiv, ovo je himna melanholije, pesma promašene večnosti, opori podsmeh vampirskoj egzistenciji. Asp Hole je mesto hedonizma, ali u njegovom srcu kuca praznina čiji je epicentar sam Ash Rivers. Toreador klan, kojem on pripada, oličava ideju vampira kao dekadentnih umetnika, onih koji su opsednuti lepotom, ali i prokleti njenom neizbežnom propadljivošću. Asp Hole, sa svojim raskošnim enterijerom, crvenim svetlima i zavodljivim igračicama, na prvi pogled deluje kao svet u kojem Toreadori mogu večno uživati.

Ali to je laž.

Klub nije simbol moći, već spomenik večne slabosti. Ash Rivers je nekada bio holivudska zvezda – sada je osuđen da se večno krije u senci grada koji ga je zaboravio. Njegova potraga za slavom nije prestala, ali sada je groteskna – on je anahronizam, duh prošlosti koji se bori protiv neizbežne erozije sopstvenog identiteta.

Pesma "Cain" nije slučajno odabrana da prati ovu scenu. Njeni turobni tonovi ne pozivaju na ples, već na introspekciju. Asp Hole nije mesto života – to je mauzolej nostalgije, mesto gde Toreadori pokušavaju da zadrže iluziju ljudskosti, dok im večnost lagano izjeda dušu. Takođe, ova pesme je jako interesantno smeštena narativno gledajući. Do ove tačke u okviru priče VtMB-a, vampirski mit o nastanku je često bio otpisivan ili skeptično skrutinizovan. Ideja da su svi vampiri nastali od jednog praoca kojeg je Bog prokleo iz ma kog razloga deluje prilično neverovatno modernim kindredima. Tako da mnogi među njima veruju da je biblijska priča o Kainu i Avelju zapravo alegorija o prelasku iz lovačko/skupljačkog u poljoprivredno društvo. Ono što se dešava u ovom delu priče jeste otkrivanje mogućnosti da mit o Kainu uopšte nije mit i da će se on uskoro vratiti. Vrlo nadrkan i vrlo gladan.

"gde god da hodimo

krvlju kainovom se vodimo"

9. Lacuna Coil - Swamped

Iskreno, nemam šta konkretno da dodam ovde. Svako ko je svojevremeno pratio seriju Buffy the Vampire Slayer ili gledao filmove poput Underworld trilogije i Blade razumeće ovaj epilog. Ono što je možda i najinteresantnije jeste da i na kraju Bloodlines sebe doživljava kao nešto sinematično, a manje kao video igru. Jer ako imaš medij koji ima sadržajan i lepo sastavljen narativ, zašto ga ne bi i stilski dočarao muzikom ili kul kadrovima.

10. Rik Schaffer - More Music From The Vault

Godine 2019, Schaffer je konačno izdao zvaničnu verziju originalnog Bloodlines OST-a, prvi put uredno spakovanu i legalno dostupnu, na radost vampira i smrtnika podjednako. Onda je 2021. usledio “More Music from the Vault”, kolekcija neiskorišćenih, odbačenih ili zaboravljenih numera koje nisu završile u finalnoj verziji igre. Ali, kao što pravi fanovi znaju – smrt u World of Darkness univerzumu nije kraj već jedan od mnogobrojnih početaka. Zahvaljujući fan patch modovima, pre svega Clan Quest Patch-u i sličnim projektima, mnoge od ovih neiskorišćenih traka su vratile svoje vampirsko postojanje. Fanovi su ih umetnuli u dijaloge, nivoe, menije – ponekad s više osećaja za atmosferu nego što je originalna igra ikad imala. Može se reći da su pesme "prigrljene" u svoj novi neživot, kako bi rekli Kindredi. Ali šta čini Rikovu muziku toliko posebnom? Šta ga izdvaja iz mora game soundtrack autora koji proizvode "dobar background noise"?

Odgovor leži u emociji i merenju prostora. Rik Schaffer komponuje muziku kao neko ko razume usamljenost, unutrašnji jaz i ono stanje kad se osećaš kao duh u svom telu. Njegova muzika nije tu da te zabavi, već da ti kaže: “Znam. I ja sam ovde.” U tom smislu, nemoguće je ne povući paralelu sa meni dragim Elliott Smithom, čovekom čije su pesme bile tiha priznanja o postojanju, o boli i krivici, prelivene nežnim glasom i akustičnom distancom. Naravno, Rik nije kantautor. On ne peva, nema stihove. Ali ono što Elliott kaže rečima, Rik kaže teksturama i harmonijama. Na primer, pesma poput “Edward's Theme” iz originalnog OST-a nosi istu vrstu tihe nesanice kao “Dancing On The Highway” Elliott Smitha – samo što jedna ulazi kroz reči, a druga kroz zidove.

S druge strane, rad Rik Schaferra se može uporediti i sa Rob Crow-om, odnosno njegovim doprinosima u bendu Pinback. U pesmama poput “Penelope” ili “Fortress” iz Pinback diskografije, oseća se isto ono što i u Schafferovim numerama: izolacija u petlji, nežno umotana u melodičnost, ali nikada sasvim oslobođena. Taj zvučni "loop" koji ti ne dozvoljava da izađeš – ni iz pesme, ni iz sebe.

Obojica, i Crow i Schaffer, imaju tu osobinu da pišu pesme koje možeš da slušaš 50 puta, i nikada ne znaš da li te umiruju ili ti hrane anksioznost. Takođe se ovde mogu pomenuti Grandaddy i Sparklehorse, doduše periferno – dva benda koja, iako zvučno različita, s Rik Schafferom dele to fundamentalno osećanje: tehnološki distopično, ali emotivno ranjivo. Sparklehorse je mašina koja plače. Grandaddy je android koji voli, ali ne zna da to kaže. I to Grandaddy u pesmama poput He's Simple, He's Dumb, He's The Pilot, Jed's Other Poem i The Crystal Lake. Kao i pesme Sparklehorse-a Sad & Beautiful World i Sea Of Teeth.

More Music from the Vault je u tom smislu kao zbirka izgubljenih pisama – neka su nečitka, neka nepotpuna, ali sva su autentična. I baš zato što nisu završila u konačnoj igri, osećaju se još sirovije, još više "off the grid", kao da prisluškuješ dnevnik vampira koji nije znao da će ga neko jedne noći slušati. Fanovi franšize su dokučili vrednost ovih traka još pre skoro dvadesetak godina te su ih i vratili u igru. Jer to nije samo muzika – to je deo sveta koji je bio predugo zaključan.