U dobu post-istine u kom živimo vrlo je teško odvojiti šta je objektivna činjenica, a šta suptilna propaganda koja nam oblikuje razmišljanje o trenutnim dešavanjima. Uzimajući to u obzir, ključno je biti kritički nastrojen prema vladajućoj strukturi i režimu da bismo mogli uopšte da mislimo jasno, kao i da bismo mogli biti aktivni građani svoje zemlje. Drugim rečima, protestno moramo razmišljati stalno, jer će nas jedino to spasiti od pasivnosti i ravnodušnosti u koju nas političke elite polako (ali sigurno) uvode.

Studentske blokade i protesti su ceo srpski narod, a i region bogami, prodrmali iz polusna i doveli do jednog skoro potpuno probuđenog stanja, koje dugo nije bilo viđeno ovde. 

Šta to zapravo znači? 

Znači da je pobuna ušla u sve pore društva, od zabave do posla, hteli mi to ili ne. Ulazi u krvotok, prolazi svuda i izbacuje sve iz komfor zone. Zapravo, kod nas dešava nešto najzdravije, jedan narod se buni, a to znači da nije uspavan, apatičan niti ravnodušan. 

Protesti, demonstracije, kako god ih čovek nazvao, univerzalno su mesta okupljanja ljudi koji slično razmišljaju i bore se za iste principe koji nedostaju u nekom društvu. Oni su simboli borbe protiv režima i tokom istorije su menjali strukturu i ciljeve, ali u srži su uvek bili složni oko jedne stvari - trenutni establišment u određenoj zemlji se mora promeniti na neki način, ili u potpunosti.

Takav stav, znači aktivno kritički stav, bi predstavljao idealnu političku kulturu jednog društva, to jest participativnu političku kulturu. To je nešto što je falilo Srbiji, prvenstveno zato što je obrazovanje jako slabo, tako da ljudi ni ne znaju šta bi sve trebalo da znaju, niti imaju sredstva da to saznaju.

Uz to, većina ljudi se uključi da pogleda vesti i informiše se o aktuelnim dešavanjima tek kad je neka politička i društvena kriza u pitanju. Šta nas sprečava da stalno budemo zainteresovani i aktivni, šta nas sprečava da razmišljamo o politici i o svojoj okolini, čak i kada nema aktuelnih protesta i političkih kriza?

Sprečava nas upravo propaganda i prljavštine koje se šire od vladajućeg naprednjačkog režima, koji je u suštini skroz radikalski, samo sa drugačijim imenom. U Srbiji se od 2012. polako širila mržnja na svim medijskim kanalima, a najtragičnije je to koliko se mržnje i neistine širilo na javnom medijskom servisu RTS-u, koji bi trebalo da bude objektivan. Upravo studentska blokada ovog servisa bi trebalo da probudi građane i da ih osvesti oko toga šta je zapravo najbitnije danas, a to je šta ljudi gledaju i preko čega se informišu. To je ono što će im oblikovati mišljenje i to je ono što će odrediti koga će podržati i za koga će glasati.

Mnogo vlada u svetu je koristilo taktiku "hleba i igara" da bi zamajavali narod da se ne pobuni i da bi mogli na miru da vladaju kako god hoće i da kradu novac koliko god hoće. Srbija nije ništa drugačija, samo što kod nas nema više ni hleba, a ni igre nisu više dovoljne da bi ljudima zamaglile oči za sve zločine koji se dešavaju i za koje niko magično nije odgovoran. 

Sa tim osvešćivanjem ide i postepeno buđenje svih sfera društva koje su ranije bile potisnute ili gurnute u drugi plan, a krucijalne su za nastanak društva koje nije pasivno i koje se bori za svoj opstanak.

U tom kontekstu moram spomenuti SKC, studentski centar koji je, pre blokada, bio sve samo ne studentski. To se promenilo njegovim "oslobodjenjem" ili blokadom koju su studenti raznih fakulteta organizovali i kojom su vratili život u ovo mesto. SKC sad ne samo da ima muzički i filmski program tokom nedelje, kao i predavanja o društveno aktuelnim temama, ima i svoj radio program i list. Studentski bendovi su napokon dobili svoj prostor, tako da je došlo do mešavine kulturnog i političkog sadržaja i metamorfoze jednog mrtvog i dosadnog (realno) mesta, u nešto skroz aktuelno i privlačno.

Osećaj je kao da smo se vratili u prošlost, kad je SKC bio popularno mesto za okupljanje i kad su šutke još bile aktulne (sad se izgleda i one vraćaju u život).

Takođe, Blokadni fest, kao festival na kojem su bili puštani i studentski filmovi uz ostale klasike i umetničke filmove, jeste nešto skroz novo i nikad do sad viđeno na našoj umetničkoj sceni, a upravo je bilo inspirisano društveno-političkim okolnostima.

Šta sva ova kulturna dešavanja imaju zajedničko? Nastala su kao vid pobune protiv korumpiranog režima i kao instrument solidarnosti sa ostalim saborcima, prvenstveno studentima koji su ušli u blokade, pa srednjoškolcima, a kasnije i sa svim radnicima koji su stupili u štrajk. Kultura postaje sve više isprepletana sa politikom, sa otporom, sa kritičkom mišlju, kakva je i u svojim začecima bila, ali se nekako tokom vremena ta nit povezivanja polako gubila.

Sve što nas okružuje jeste politika, na jedan ili drugi način i mi, kao građani, polako smo krenuli to da zaboravljamo služeći se frazama da je politika prljava i da su svi političari loši. Možda jesu, možda nisu, ali jedino onima na vlasti odgovara da građani ne učestvuju u političkim procesima. Tako da, ako se mi ne bavimo politikom, nažalost na kraju će ona krenuti da se bavi nama, i moguće da nam se neće svideti taj ishod.

U tom smislu, ne smemo da se vratimo na pređašnje stanje i zaboravimo da, koja god vlast bila u pitanju, zdravo je buniti se i kritički razmišljati o onome što nam se plasira.

U priči o umetničkom izražavanju ne možemo zaboraviti i na modu koja je itekako uvek imala svoje mesto u otporu, a ima i danas. Neverovatna postepena zainteresovanost ka raznovrsnim bedževima je dovela do toga da skoro svaka druga osoba na ulicama srpskih gradova nosi poneki bedž sa motivima studentskog pokreta, ako ne i više. Bedž i pištaljka su postali glavne stvari koje nosimo svakodnevno. Tu su nam uvek ako nam zatrebaju, a sigurno će zatrebati.

Filmovi, muzika, pisanje, slikarstvo, fotografija, moda, poezija, sve umetničke grane su se uključile u ovaj sveobuhvatni pokret koji se bori za zdravo društvo, društvo u kome ljudi ne moraju da brinu da li će nešto da im padne na glavu ili da li će im slika pasoša izaći na tabloidnim novinama. To bi trebalo da bude ono najosnovnije što čovek očekuje od uređene države, zar ne? E pa, Srbija je druga priča (uvek je i bila), ali nadajmo se da će se takva priča vrlo brzo promeniti i da se neće vraćati na stara poglavlja.