„Prva nedelja jula je i napolju je oko 39 stepeni. Sve je usporeno i mislimo da su okolnosti savršene za razgovor o našem najnovijem albumu - When all we want to do is be the fire part of fire, posebno sada kada bismo radije bili ledeni deo leda"

Anđela: „When all you want to do is be the fire part of fire“ – Bill Callahan vam je jedna od inspiracija, ali ova rečenica nije pozajmljena – više deluje kao krov, okvir unutar kojeg se nešto dešava. Šta se, po vašem mišljenju, događa unutar tog okvira? Koje su vas teme pronašle dok ste „palili vatru“?

UTO: Drago mi je da koristiš reč okvir. Okvir je kao uzorak sa pogledom. Kada praviš album – čak iako je taj proces veoma različit od umetnika do umetnika tvoj rad počinje kao zbir uzoraka. Imaš supstancu, ali to ne znači da već tada jasno vidiš okvir.

Ovaj referentni okvir nas je, činilo se, postavio na raskrsnicu – spoj fizičke uloge kamina, nakon sedam godina života na selu – i njegovog značaja u našem stvaralačkom procesu. Uz to, kamin se zgodno nametnuo i kao metafora za želju, mladost i opasnost. Vatra je najbolja slika haosa, reda i energije. Sunce je predaleko, a ja sam kratkovida.

Različite priče nastaju u zavisnosti od toga kako pališ vatru – da li tražiš dugotrajnu, mirnu vatru sa toplinom stare duše, ili imaš piromansku potrebu da izabereš materijale koji brzo sagore (poput „will'o the wisp“ – umetnost i život). Svi u sebi nosimo vatru, i u skladu s njenom prirodom potrebna nam je drugačija vrsta goriva (vazduh, toplota i sagorevanje).

U našem posebnom okviru, imali smo na umu rečenicu Billa Callahana, ali i Angel Olsen: „Burn your own fire for no witness“ i stih Antonina Artauda: „le feu se brûle lui-même, il se punit“ (vatra samu sebe sagoreva, sama sebe kažnjava).

Anđela: Kada slušamo album, čini se da neki zvuci ne pripadaju dnevnom svetlu. Kao da su to koraci po mahovini, dah ispod kore drveta. Sve je izvan stvarnosti, preplavljeno nevidljivim bićima. Kakva vas to bića posećuju dok stvarate?

UTO: Mislim da nas privlače zvuci koji su tajanstveni i u promeni. Nikada ih nismo doživljavali kao dnevne ili noćne zvuke, ali istina je da volimo da dodamo dodatnu teksturu. Skriveni u miksu mogu se čuti uzorci svakodnevnog života i dizajna zvuka. Kada ih pomešaš, stvoriš sliku. Kada stvaramo, to je mešavina visoke koncentracije i prepuštanja – da nas osvoji prošlost, svo vreme i sav prostor. Sve to se ponovo stapa u nešto što može biti veoma jednostavno, ali i iskrivljeno, čudno, pa čak i čudovišno.

Anđela: Vaš stvaralački proces deluje veoma intuitivno i impulsivno. Koliko prostora ostavljate za haos i nepredvidivost? Dešava li se da pesma sama preuzme kontrolu i odvede vas neočekivanim putem?

UTO: Više je intuitivno nego improvizovano. Pošto nismo instrumentalisti, volimo da radimo sa atmosferama i petljama, da vidimo kako ih možemo nastaniti ili razbiti. Paradoksalno, matematička petlja može doneti više haosa nego slobodan, razbacan deo. Pesma je uvek pokušaj da se uvede red u haos. Ponekad koristimo „slobodne mašine“ kao u pesmi „Plumbing“ – to je obrazac koji se razvija, kao malo živo stvorenje (gene by LA Priest). Zadržimo taj živi deo – ali kada selektujemo kapsulu te petlje, čuješ i haos i red istovremeno. Mislim da još nismo iskusili da pesma sama preuzme produkciju, ali rado bismo to prihvatili! Obično moramo ostati fokusirani da bismo završili pesmu, ali ako nas neka neočekivana putanja povuče – idemo za njom.

Anđela: Na albumu postoje ritmovi koji deluju poznato, a onda te odvedu negde sasvim drugo. Kao da je neko prošao kroz poznata vrata i našao se u tuđem snu. Da li volite da se igrate s očekivanjima – da ponudite utehu kroz pesmu, a onda je izmaknete?

„Volim da zamišljam naš ritam kao osobu koja šepa već dugo. Vremenom, taj poseban ritam hoda postaje deo njenog tela, i pronalazi stabilnost u nestabilnosti. Mislim da to tražimo."

Anđela: Život u predgrađu vam omogućava da stvarate bez kompromisa, neometani spoljnim svetom. Da li vas ta sloboda podstiče da istražujete pravce koje biste inače izbegli? Pomaže li vam okruženje da se oslobodite unutrašnjih barijera?
 UTO: Teško nam je da pravimo novu muziku kod kuće. Možemo da radimo sve kod kuće, i baš zato te kod kuće više toga ometa. Zato smo uvek započinjali albume na nepoznatim mestima, daleko od kuće – bilo da je to u gradu ili na čamcu na reci – nije stvar u buci ili pticama, već u tome da ne budemo ometeni svakodnevnim navikama.

Anđela: Iako „Zombie" zvuči kao borba između ljubavi i smrti, oseća se i neka magnetičnost prema nepoznatom i opasnom. Kako zvučni efekti podržavaju tu složenost ljubavi – kao nečega što istovremeno leči i povređuje?

UTO: Tačno je da u „Zombie“ postoji neka vibracija – ritam i bas su istovremeno privlačni i zastrašujući. Emile je pronašao glavnu instrumentalnu melodiju i zvuke, i odmah sam bila privučena njima, čak je i originalni demo imao neku vrstu gravitacije koja ne pritiska.

Anđela: „I wrote this on the napkin“ – Šta za vas znači čin pisanja na nečemu tako prolaznom? Da li je ta pesma svojevrsni emotivni izveštaj iz haosa, zapisan u pokretu, između odlaska i povratka?

UTO: Da, mislim da to dolazi iz emotivne nesigurnosti – voleo bih da to bude snažno i trajno kao kamen, kao temelj na kom se gradi. Suprotno od salvete, koju koristiš kad nešto prospeš, kada plačeš i brišeš nos, kada imaš masne ruke. Pisati ljubav na salveti je priznanje da je taj ugovor krhak, iako je divno kladiti se na njegovu snagu – „ljubav je hipoteza na kojoj gradimo, opklada u vetru, lepa i luda.“

Anđela: Zvuk pesme „2moons" kao da lebdi, bez gravitacije. Da li je to bila svesna odluka – da se stvori pesma koja nije vezana za tlo?

UTO: Emile i ja se sada smejemo jer on nije tip koji pravi duboke svesne refleksije. On uvek sledi svoju muzičku intuiciju. Mislim da se ne oseća tlo jer gitare „šetaju“ kroz prostor snimanja i stvaraju doplerov efekat.

Anđela: Tekst pesme ponavlja motiv rastrzanosti između dva izbora – „njegov glas, ali moje ime“, „naš krevet i njegov krevet“. Da li je „2moons“ pesma o nemogućnosti da se bude jedno jedinstveno biće, ili o večitom nošenju dve unutrašnje stvarnosti?

UTO: Upravo to – tekst je o tome da si rastrzan između dve želje, da želiš nešto i njegovu suprotnost. Na kraju, izgubićeš obe ako nisi sposoban da izabereš. Naš mesec upravlja plimama – zamisli svet sa dva meseca, koji se međusobno bore. Ovaj album je takođe o kraju naše ljubavne veze – „2moons“ i „Napkin“ istražuju tu tenziju.
Anđela: Vaši nastupi uživo imaju specifičnu atmosferu – tihi haos i pažljivo razbacana svetla. Koje slike nosite u mislima dok nastupate? Da li se one menjaju od grada do grada?

UTO: Lično, ja (Émile) zatvorim oči tokom celog nastupa. Slike zavise od pesme koju sviramo – na primer, kod Plumbing zamišljamo curenje vode sa plafona. Više je reč o osećajima nego o slikama – osećaj težine kod Heavy Metal ili ushićenje kod Unshape.

Anđela: Na turneji srećete ljude koji vas možda bolje poznaju kroz muziku nego kroz razgovor. Kakav je to susret – kada vas neko voli bez pitanja, samo kroz zvuk?

UTO: Često deluje kao razgovor!

Anđela: Kao bend koji nastupa u mnogim evropskim gradovima, postoji li mesto na koje jedva čekate da se vratite, ili koje vas je duboko inspirisalo?

UTO: Upravo smo se vratili sa sjajnog festivala u nemačkom selu koji se zove Fusion. To je ogroman događaj bez policije i obezbeđenja, i bez telefona; sa više od 30 bina i neobičnim i prelepim instalacijama. Muzika je svuda i stalno, iz celog sveta. Ljudi tamo zaista znaju kako da se provode i kako da žive zajedno u poštovanju i harmoniji.

Anđela: Trenutno ste na turneji kroz Francusku, Nemačku, Holandiju i Švajcarsku, a prošle godine ste nastupali i u Velikoj Britaniji, kao i u Barseloni, Ljubljani i Briselu. Kako biste uporedili reakcije publike i energiju u tim različitim gradovima? Imate li neki ritual kada stignete na novo mesto?

UTO: Publika se jako razlikuje u zavisnosti od toga da li nastupamo na otvorenom festivalu, u malom klubu ili velikoj sali. Takođe zavisi i od termina kada nastupamo i od ostalih izvođača na bini. Postoji veliko interesovanje za nove zvuke i nastupe u Velikoj Britaniji i centralnoj Evropi – nešto što ređe viđamo kada sviramo u Francuskoj.
Jedan od naših rituala: pre svakog nastupa, grlimo se i vičemo „Raaaniii“ – to ništa ne znači, to je nešto što smo izmislili igrajući se sa našim psom Bilijem.

Anđela: Vaša muzika ima moć da prelazi jezičke i geografske granice. Da li ste razmišljali o nastupima na Balkanu? Možda Beograd, Zagreb, Sarajevo, Skoplje... Vaš zvuk u starom bioskopu, industrijskoj hali ili na brdu iznad grada.

UTO: Nikada nismo bili na Balkanu i voleli bismo da dođemo. Stari bioskop bi bio savršen jer je naš novi nastup zapravo više kao pozorišna predstava – bez instrumenata.

Anđela: Kada bi vaš bend bio superheroj, koja bi bila njegova supermoć?

UTO: Biti na više mesta u isto vreme. (Émile)
Nahraniti sva živa bića na Zemlji istog trenutka – stvoriti kolektivno stanje sitosti. (Neysa)

Anđela: Verujete li da pesma može da se zaljubi u drugu pesmu? Ako da, koja vaša pesma bi imala simpatiju, a koja bi bila predmet njene ljubavi?

UTO: Sve naše pesme su zaljubljene jedna u drugu – više razmišljamo u terminima porodice. Neke pesme su nastale iz drugih, neke su kao brat i sestra. Na primer, na našem prvom albumu imali smo „porodicu veš mašina" – pesme sa neprekidnim rečima koje se vrte oko ritma. Na našem poslednjem albumu koristili smo isti ritam u pesmama Zombie i 2MOONS.

Anđela: Kada biste mogli da prespavate unutar jedne pesme, koja bi to bila?

UTO: Ashes on the fire od Richarda Hawleyja – tako je nežna i topla.

Anđela: Koji bi lik iz Sunđer Boba bio dobar član vašeg benda?

UTO: Zapravo nikada nismo gledali Sunđer Boba, pa bismo radije uzeli Ricka iz Rick & Morty – da nam pravi nove stvari i omogući da sviramo u drugim galaksijama.

Anđela: Kada biste mogli da provedete popodne sa svojim muzičkim idolom – ne u studiju, već daleko od muzike – gde biste ga odveli i šta biste želeli da saznate o njemu?

UTO: Izlet čamcem po kanalu u Parizu, zatim kuskus u restoranu Laumière, pa šetnja kroz park Buttes-Chaumont sa našim psom Billyjem, izbegavajući obezbeđenje. Uveče džez koncert u klubu La Gare, a onda završetak večeri u klubu ispod. Voleo bih da saznam koliko su pesama upropastili i koliko su se zabavljali u tom procesu.

Crtež: Anđela Milosavljević

Verzija intervjua na engleskom jeziku: (english version).