Ovo je serija koja će vas, baš kao i sam život, udaviti (uzaludnom) repetitivnošću. Ovaj tekst će, baš kao i sam život, sadržati spojlere, tako da ko ima potrebu da sve sazna iz serije, nek mu se vrati nakon što je odgleda. Osim smaka poznatog sveta, vožnji kolima, avionima i svim mogućim prevoznim sredstvima, blejanja u kući i slušanja poruka na telefonskoj sekretarici, slabo se tu šta dešava.

Trudila sam se da ne guglam Vinsa Giligana. Pre nisam uopšte imala naviku da biografski proveravam svoje omiljene kreatore serija (gde on već spada) ili filmova, ali u poslednje vreme osećam da je to neophodno. U svetu u kome se ljudi istrebljuju na naše oči (uz zid od ekrana koji nas ipak štiti od sveg zla), ne mogu baš da uživam u umetnosti nekoga za koga znam da mu je to ok. Nisam guglala jer sam htela da verujem da ovakvu seriju ne može napraviti čovek koji podržava istrebljenje ljudskosti. Pored toga, jedino što znam o njemu je da se lik svim silama bori protiv AI mašinerije, što je dovoljno da osećam bar neke ljudske simpatije.

Pluribus nije serija koja daje odgovore i nadam se da će takva i ostati. Ako imate potrebu za borbom dobra i zla – na pogrešnom ste mestu. Neki su učitavali da je ovo borba čoveka i AI, što nije, jer AI nije ni postojao kada je Giligan razvijao seriju i od toga se jasno ogradio.

Kada guglate seriju da saznate o čemu je dobijate: „The most miserable person on Earth must save the world from happiness.“ Ovo zvuči primamljivo, kao što i treba, ali mislim da veze nema sa onim o čemu je reč. Stvar je daleko kompleksnija. Mislim da na mesto sreće treba staviti reč „ljubav“. Ili, preciznije, reč „agape“, ali to ne zvuči baš jednako catchy.

Ako mene pitate, serija radi kao kontra-Severance. Severance je kreiran da deluje pametno i kao da postavlja milion pitanja (s jednim jedinim odgovorom), misteriozan je i vizuelno stilizovan tako da prosečan gledalac ima utisak da gleda umetničko delo. Ova serija gledaocima nudi jedan od najstarijih trikova – priliku da nagađaju šta se zapravo dešava i da se tako osete pametno ako nešto pogode.

Jedan od glavnih razloga zašto me Severence ne zanima jeste što mene suštinski skoro nikad nije briga šta se dešava u seriji/filmu/knjizi. Ne osetim se ni pametnije ni gluplje kada pogodim. Ali ako se zapitam zašto… i dobijem više od jednog odgovora, tu već ulazimo na teren fascinacije jer verujem da poenta umetnosti (a i života) nije da se osetiš pametno nego zapitano.

Giligan, s druge strane, za razliku od Eriksona i Stilera, uzima jedan „niži“ žanr i postavlja ga u centar svoje u osnovi filozofske serije. Sve počinje nečim što liči na zombi apokalipsu, osim što možda to i nije.

U osnovi je ovo borba između individualizma i kolektivizma. S jedne strane je glavna junakinja Kerol koja je ostala individua u svetu u kome je misteriozni virus sve ostale pretvorio u jedan mentalno i emocionalno (i ko zna još kako) uvezan kolektiv. Tu je još 12 individua, ali osim nje i Manusosa iz Paragvaja, niko se preterano ne cima da ostane odvojena jedinka.

Prvi konflikt se odvija između nas kao gledalaca i onoga što vidimo da se dešava. Stajemo na Kerolinu stranu jer smo vezani za njenu perspektivu (ona je glavna junakinja), ali i jer nam je to „prirodno“. Mi smo zaraženi hiperindiviualizmom kao virusom, pa pretpostavljamo da nema ljudskosti bez individualnosti. Mislimo da smo centar sveta, jedinstvena jedinka koja ima svoj ograničeni mali univerzum u koji, ako želi, pušta druge, u meri u kojoj to dopusti.

Međutim, šta se dešava kada granica popusti? (Osim što svi pop psiholozi dožive nervi slom.) Šta biva kada se smešamo sa svima? Kad smo svi konačno jedno? Osećamo tuđu bol, tuđu ljubav i radimo stvari jer su dobre za planetu/svet, a ne za nas lično. Lično postaje samo mali deo kolektivnog ljudskog. Ne znam za vas, ali meni (s mojim fakultetskim poznavanjem Biblije koje je ipak ograničeno) to zvuči kao raj. Pitanje je SAMO da li bismo uništili čoveka u sebi da dođemo do tog raja. Da li bismo uništili čoveka da bismo bili ljudi?

Kako su epizode odmicale, otkrivali smo da ovaj kolektivistički princip ima svoju cenu. Vrhunac užasa za Kerol je bio kada je saznala da ONI (zaraženi kolektiv) prerađuju i jedu ljudske leševe jer ne smeju ništa da ubijaju pa za prehranu koriste samo ono što padne na zemlju. Mislim da, nakon početne zgranutosti, mi kao gledaoci treba da pomislimo: „Čekaj, ali mi sve vreme jedemo životinjske leševe i ne samo da ih jedemo – mi ih i pretvaramo u leševe da bismo ih jeli.“ Da li Kerol (a i gledaoci s njom) ima ovu reakciju da se dešava nešto nedopustivo jer smatra da ljudsko telo pripada samo tom čoveku čak i u smrti? Da li je naše individualno mrtvo telo bitnije od svih živih koje bi moglo da spasi? Statistike vezane za davaoce organa nam govore da nama, kao ljudima, očigledno jeste.

Kerol se u nekom momentu zgrane kada sazna da ONI Manusosa, koji je stranac, vole jednako kao nju. Kerol ne može da razume da njima ljubav ne znači isto što i njoj jer je ona opsednuta (kao i svi mi) idejom erosa. Dakle, ljubav se, ako tako gledamo, usmerava ka nekome, objekat naše ljubavi nam je privremeno poseban i ta je ljubav isključiva i, naravno, individualistička. Ono što kolektiv živi je agape – ljubav koja je univerzalna i koja se izliva na sve jednako i povezuje nas. Hrišćani su je prisvojili, ali ova ljubav koja se preliva na ceo svet je postojala i kod starih Grka.

Mislim da nas čak i promo poster za seriju navodi na agape kao ključ za čitanje serije.

Ovo što ona radi ima svoje ime u engleskom jeziku, a ime je agape (adjective) (of a person's mouth) wide open in surprise or wonder. Slučajnost? Teoretičarka zavere u meni ne bi rekla.

Čovek koji je seriju nazvao Pluribus, teško da nije imao kontakt s rečnicima, a i ovo tumačenje mi ima smisla, dok nova sezona ne dokaže suprotno.

Pluribus je serija o pripadanju i ljubavi i o tome koliko nam je nepodnošljivo da budemo sami. Kerol ponovo pruža otpor tek kada je Manusos tu, jer je čak i taj lik koji je nervira drugi koji, htela ona to da prizna ili ne, može biti utočište. Kerol tokom serije ima više govora o ljudskosti i o kraju individualnosti kao kraju ljudskosti. Zanimljiva izjava za nekog ko bi bacio atomsku bombu samo da spasi sebe i još 11 ljudi (koji, na sve, i ne žele da budu spašeni). Ne znam kako će serija dalje razvijati, ali znam da me tera da se pitam da li sam „normalna“ i da li je ono što doživljavam kao „normalno“ zaista tako ili smo samo svi dovoljno dugo verovali u to.

---

Autorka teksta: Natalija Jovanović

Naslovna fotografija: Apple TV