Ivana - Možda, imajući u vidu i ceo pobednički kontekst, dočekasmo i najiščekivaniji koncert ove godine. Prilazak glavnom ulazu Hangara je izrodio jedno jedino pitanje - kada je ovaj bend postao baš ovoliko poznat, a podnaslov je bio ponos, jer je u meni igrala neka radost što na celoj turneji svima nama omiljeni irski sastav staje samo ovde (kao kad si mali i čuješ da se spominju Srbija/Jugoslavija na televiziji, zaigra ti srce). 

Soba se punila polako, ali sigurno, sav merch iz Romance ere, uključujući i čuvene dresove na koje ću zauvek ostati najljubomornija, ostao je aktuelan i cela Cetinjska 15 se izmešala sa velikom količinom stranaca (neki su čak došli iz Engleske - izašlo im je jeftinije da dolete ovde i ovde čuju komšijski bend).

Predgrupa je bio sastav Chalk iz Belfasta s kojim sam se upoznala u prethodnih par meseci. Momci su vrlo fino svirali, nama je zafalilo da vidimo i tu ženu koja peva, ali to je nadomestila razginaost ostatka prisutnog na bini. Finalni zaključak je svakako da bi ovako izgledao bend Lavina da sam ga ja zamišljala i fino smo pripremili noge, ruke i ostale delove tela za đuskanje.

Plejlista u iščekivanju je imala primetan obrt koji je vrlo jasno poslao poruku - svi na svoja mesta. U pitanju je bila numera The Foggy Dew od The Dubliners, pesma o Uskršnjem ustanku u Dablinu 1916. Godine. Nakon divne struje koja je ovako nastala među publikom, koncert je krenuo sa jednim od singlova sa novog Dopamine Chamber (i još mojim omiljenim), Tongue. Očekivanja su bila visoka, ali opet moglo je doći i do raznih vrsta nesporazuma. Bend možda nije razumeo da je cela hipsterska populacija ove zemlje pustila suzu kad je shvatila da će se ovaj koncert poklopiti sa (tada samo potencijalnom) smenom vlasti i da će sve rodoljubive himne imati još tvrđi prizvuk, a bend je u vrlo pipavoj fazi traženja svog novog zvuka sleteo u neki vid limba: imamo album na koji smo ponosni i koji je vrlo zabavan kreativni iskorak, imamo i pesme na koje ljudi provereno padaju u trans, a imaju i neki vid moralne obaveze da se obrate u vezi naših slavlja i pobeda. Uprkos svemu tome, set-lista je bila savršen miks svih albuma (tolerisaćemo manjak pesama sa A Hero’s Death, jer se taj broj barem popeo s 0 na 1 od početka turneje). Početak je pomešao sve albume i bio dobar podsetnik zašto u Hangaru nije moglo da se diše - ovaj bend stvarno ima vanserijsku količinu, a i kvalitet materijala. 

Numera koja je, osim očiglednih odgovora, ostavila najveći utisak na celu prostoriju je bila In The Modern World, koja je možda bila prva odsvirana numera koji su ljudi pevali jednoglasno, odlučno i sa rukama preko srca, kao deca Himnu Svetom Savi na školskim priredbama. Beograd je, kao najbolji poklon, dobio prvo živo izvođenje pesme Demolition, čije je odsustvo na set-listi prve večeri tureneje jednoglasno bio najveći propust. Glavno parče koncerta zatvorio je Starburster, univerzalno kidanje od pesme, nakon čega smo čekanje do bisa ispunili trenutnim standardnim repertoarom pokliča, za koje smo mi pretpostavili da oni ili ne znaju šta znače ili misle da im govorimo da su im čarape ružne. Encore smo dočekali, koji je osim pesama Japan, Where is Gone i Six Shot Morning kao favorita sa novog izdanja uključivao i I Love You, pesmu koju smo čekali kao moji roditelji Ne može nam niko ništa na koncertu Mitra Mirića. Sve je imalo smisla, bend je postao nevidljiv od skupina šaka s podignuta tri prsta i zapečatio status te pesme kao himne. 

U vrlo sporom izlasku iz Hangara su ljudi pevušili The Killing Moon i znojavi vapili ka ledenom vazduhu, koji je sve doživljene emocije presekao kao oštar nož - šta smo mi uopšte upravo videli i šta se desilo? U ispijanju jutarnje kafe i listanju storija svakoga i njihovih mama sa koncerta jasno je jedno - bend trenutno ima komfor da istražuje sa zvukom, vizuelnim prisustvom i svojim mestom u muzici iz jednostavnog razloga, a to je činjenica da im je to mesto osigurano i ne mrdaju sa njega. Dopamine Chamber i sve numere s istog su dobile potpuno novi život uživo, subjektivni osećaj je bio građenje tvrđave od ćebića kad si mali i igranje sa baterijskom lampom unutra pomešan sa posmatranjem odsjaja šarenih svetala sa zelenog stakla tvog (vrlo verovatno) 28. piva te večeri. Ostali albumi već uveliko pričaju sami za sebe, a neki su već sve i rekli. Hvala vam, mili Irci, na lepom zatvaranju etape slavlja i na energiji da uđemo u dalje raščivijavanje klupka koje nam je nakon nedelje ostalo u krilu. Do sledeće turneje i do novih pobeda!

Pavle : Fontaines D.C. pripada svima

Ako ću po nečemu pamiti drugi dolazak grupe Fontaines D.C. u Srbiju, to je osjećaj zajedništva tokom konerta.
Nije tajna da su protekle godine u Srbiji bile turbulentne - vjerujem da su blokade i protesti obilježili prethodne dve godine većini ljudi ovdje, kao i sve nestvarnija korupcija i srozavanje tadašnje vlasti. Tu je, naravno, bilo i sjajnih svirki i većih koncerta, ali nikada se nisam u potpunosti mogao prepustiti istom dok je prethodno spomenuta situacija trajala. Tako pamtim i prošlogodišnji koncert Fontaines D.C. nastup u Srbiji - sve je bilo super, jako uvježbano i profi, ali kako pobogu uživati kada ne znamo šta će sutra sa zemljom biti?
Zato mi ima nekog smisla da je ova ekipa iz Irske upravo ona koja prva nastupa nakon pobjede Studentske liste na izborima.
Zašto?
Prvo bih naglasio da sam sklon povremenom mistifikovanju stvari i događaja, što će biti i jasno u nastavku teksta (ali moj je tekst, tako da mi se može hehe).
Za one koji ne znaju, Fontaines D.C. je bend iz bratske zemlje Irske, prepoznatljivi po svom alternativnom i rok zvuku. Sa posljednjim izbačenim albumom, Dopamine Chamber, njihov zvuk polako nastavlja evoluciju u koncertne hit-balade. Marianne mi je savršen primjer ovoga - mogu je zamisliti u noćnom klubu a i u punom Hangaru, gdje se i održao koncert. Bilo je tu i raznih prethodnih hitova (Jackie down the line, Boys from the better land). Izvođenje pjesme Starburster mi je djelovalo energičnije nego prethodne godine, kada su promovisali album Romance ( sa kojeg je spomenuta pjesma). Cijeli doživljaj mi je djelovao sveukupno življe i bolje nego prije - možda jer smo bili u zatvorenom prostoru, jer smo pobjedili na izborima ili što je toliko ljudi bilo sa istom ljubavlju za bend i njihovu muziku. Nisam osvjestio koliko su VELIK bend postali (a postaće još veći) dok nisam vidio gomilu ljudi obučenih u njihove majice, kako znaju sve tekstove i skaču uz njih, ili su pokriveni zastavom Irske - ko bolje da razumije borbu protiv nepravde nego braća Irci!
Frontmen benda nam je čestitao pobjedu, govoreći kako je ovo naš trenutak, a ne njihov.
Grajane Četene, stojeći i plešući uz stotine nasmijanih ljudi, meni se čini da smo svi bili malo naši.