Zeleni kačket: Kakav je osećaj znati da ćeš svoj materijal izvoditi na istoj bini, kao predgrupa izvođačima koje smatraš uticajem i uzorima i koliko će to uticati na tvoj odabi repertoara i ceo koncept svirke?

Niko: Verovatno bih bio jako uzbuđen da sam jedno 5 godina mlađi. Vremenom kako stvaram muziku i upoznajem ljude sa kojima sarađujem izgubio sam osećaj magije idola koji bi mogao svojim dodirom da mi promeni život (smeh). Tako da pre svega jedva čekam da čujem njihovu muziku uživo, jer im studijske verzije zvuče nestvarno, a opet svi instrumenti i emocije su tu pred tobom. Mi ćemo malo prilagoditi repertoar tako da iz Nika Nikolića izađe mešavina sirovih osećanja i dobre šarenolike svirke, svakako sviramo pola sata pa to neće problem izabrati.

ZK: Da li u svom objavljenom materijalu možeš da istakneš konkretne delove koje je inspirisao BCNR, i ako da šta je to što ti je posebno uhvatilo uho?

Niko: Imam zapravo pesmu Modrovrana. Sa tom pesmom sam imao viziju da pomešam puno stvari, naraciju, minimalizam (u klasičnoj muzici), nostalgiju, indi i lokal patriotizam. U to vreme je izašao njihov drugi album Ants From Up There i na prvu pesmu sam skapirao da rade ono što bih i ja voleo: a to je bend koji prati naraciju i pevanje, plovidba po sećanjima bez straha da se bude komplikovan ili jednostavan. Pritom imaju i “ramoniku” što mi je posebno drago. Oni svi deluju kao vrhunski muzičari, i mislim da što bolje sviraš to ti je teže napraviti dobru pesmu, ali oni to rade.

ZK: Kako se ovo odražava na tvoj lični doživljaj svoje muzike, koliko na tebe utiče činjenica da si “dogurao” do otvaranja koncerata svetski poznatim bendovima?

Niko: Idealno bih voleo da ovaj događaj samo potvrdi ono što već radim: da sam iskren i da se ne plašim i da dajem sve od sebe u umetnosti. Da me ne izjedaju tuđe kritike. Drago mi je da smo dogurali do ovakve tačke kao bend, mislim da smo spremni i usvirani da možemo pesme da prikažemo pred bilo kim. Zadnjih godinu dana na svim koncertima ljudi se provode neverovatno i vrlo su prisutni, što nas još više tera da sviramo.

ZK: Sa druge strane, šta misliš o tome koliko “manji”, tačnije bendovi koji su lokalni u nekoj zemlji gde dolaze veće grupe, imaju prilike da se pokažu i uskoče kao ti sada, odnosno koliko smatraš da je bitna uloga organizatora i celog dela produkcije da do toga dovede?

Niko: Nisam pametan, za te stvari sve je u rukama organizatora i hvala im na ovome. Muzička industrija na globalnom nivou se prebrzo menja, i ništa ti nije zagarantovano ako dobiješ priliku poput ove, pogotovu u našem regionu. Prosto nikad nismo bili predgrupa većem bendu pa ni ne znam šta da očekujem, voleo bih da odgovorim na ovo pitanje nakon koncerta (smeh). Zaista smo zahvalni za ovu lepu okolnost i mislim da ono što radimo kao bend i ja kao kantautor je jako blisko BCNR-u i da će zbog toga publika imati celovito iskustvo. Ono što bi bio idealan rezultat je da ljudi koji u Beogradu slušaju muziku poput BCNR krenu da nas slušaju i prate.

ZK: Na kraju ako se sećaš, kako je izgledao tvoj prvi susret sa BCNR? I par leksikonskih pitanja: omiljeni spot, pesma i član BCNR?

Niko: Slušao sam ih još od prvog albuma. Volim i pratim tu scenu koji su napravili sa Blek Midijem i ostalima i svi oni me inspirišu da je okej glupirati se u pesmama i kršiti pravila. Ne znam tačno imena članova, ali znam za vest da im je otišao pevač/autor. Omiljen član mi je onaj sa bendžom (smeh). Samo sam albume slušao, pogotovu zadnji Forever Howlong i odalte mi je omiljena For the Cold Country koja ide posle pesme Happy Birthday.